У организацији Народне библиотеке „Стеван Сремац” јуче је у просторијама ове културне установе одржана трибина под називом „Има ли смисла живети у уметности” у оквиру које је приказан и филм „Трње и ловорике Олге Илић”, сценаристкиње и редитељке Јелене Стојановић у продукцији форум Артистикум из Ниша.
Филм говори о животу и трагичном крају Олге Илић, глумице, зачетнице модерног српског театра, певачице и прве познате Српкиње која се фотографисала обнажена. Ова уметница, која је временом пала у заборав , рођена је у Солуну, а каријеру је је отпочела и завршила у Нишу.
˗ Филм је августа месеца премијерно приказан на 54. Фестивалу глумачких остварења у Нишу, а затим и у многим градовима наше земље. Међутим, у Сокобањи га мало неуобичајено представљамо у оквиру трибине, која се и ослања на сам филм и носи назив ‘Има ли смисла живети у уметности’, односно има ли смисла бавити се уметношћу у данашње време, а управо то је једна од кључних реченица у филму која потиче из дневника Олге Илић и која гласи „Да ли је мој живот имао смисла?” ˗ рекао је филмски критичар Дејан Дабић, уредник филмског програма Нишког културног центра, који је синоћ био у улози модератора трибине.
˗ Олга Илић је једна давно заборављена личност, која је у времену у ком је живела и радила била пре свега веома интригантна личност. Истраживање архивске грађе за овај филм трајало је две године, а затим ми је требало још годину дана да склопим мозаик њеног живота. Документарни филм, односно уметност не може да промени свет, али може променити поглед на њега. Бављење уметношћу не може донети неке велике материјалне користи, али може неке бенефите, које ја сматрам већим и битнијим од свакодневних материјалних мотива ˗ рекла је Јелена Стојановић, која је написала сценарио и режирала документарни филм о Олги Илић.
˗ Интересантна ствар код овог филма је да су реакције публике сличне и врло емотивне, јер сам живот ове уметнице, који је и тема филма, враћа у фокус важност неких категорија које смо ми мало у овом брзом темпу живота заборавили, а то су љубав и пријатељство ˗ рекла је ауторка филма.
˗ Филм је августа месеца премијерно приказан на 54. Фестивалу глумачких остварења у Нишу, а затим и у многим градовима наше земље. Међутим, у Сокобањи га мало неуобичајено представљамо у оквиру трибине, која се и ослања на сам филм и носи назив ‘Има ли смисла живети у уметности’, односно има ли смисла бавити се уметношћу у данашње време, а управо то је једна од кључних реченица у филму која потиче из дневника Олге Илић и која гласи „Да ли је мој живот имао смисла?” ˗ рекао је филмски критичар Дејан Дабић, уредник филмског програма Нишког културног центра, који је синоћ био у улози модератора трибине.
Истраживање архивске грађе за овај филм трајало је две године, а затим ми је требало још годину дана да склопим мозаик њеног живота. Документарни филм, односно уметност не може да промени свет, али може променити поглед на њега. Бављење уметношћу не може донети неке велике материјалне користи, али може неке бенефите, које ја сматрам већим и битнијим од свакодневних материјалних мотива ˗ рекла је Јелена Стојановић, која је написала сценарио и режирала документарни филм о Олги Илић.
