Sokobanjski pesnik i učitelj Goran Petrović dobitnik je nagrade „Draganovo pero”, najznačajnijeg priznanja na leskovačkom festivalu poezije „U ritmu dijalekta”, koji je ove godine održan četvrti put. U konkurenciji je bilo 60 stvaralaca iz cele zemlje, a Goranova pesma „Moje seljanke” izabrana je kao najlepša na dijalektu.
Tema Petrovićeve nagrađene pesme jeste težina života seoske žene, posebno kada u danima starosti ostanu, kako pesnik piše, „u čamotinju i samotinju”, kad „niko ne dodi, a život proodi”.
– ‘Moje seljanke’ govori o životu žene od rođenja pa sve do smrti. Da budemo iskreni ipak je život žene teži nego život muškaraca. Imam ja i jednu pesmu ‘Moji seljaci’, ali naš život je lakši nego život žena, pa i sam ritam te pesme i sama pesma je mnogo veselija – kaže nam Petrović, na početku razgovora koji vodimo u njegovom domu u Sokobanji.
Pesma nosi i posebnu emociju, zbog toga što je Goran napisao na svom rodnom dijalektu, govoru koji ne zaboravlja. Kroz svoju poeziju on ga čuva od zaborava za neke buduće generacije da bi, kako kaže, potomci znali kako su im govorili pradedovi i čukundedovi.
– U Srbiji postoji više dijalekata. To su istočno-hercegovački, šumadijsko-vojvođanski, kosovsko-resavski, timočko-prizrenski. Naša opština Sokobanja pripada timočko-prizrenskom dijalektu koji se deli na timočko-lužnički, svrljiško-zaplanjski i južno-moravski. U samoj Sokobanji govori se južno-moravski i svrljiško-zaplanjski. Taj svrljiško-zaplanjski govori se u istočnom i još nekim delovima Sokobanje i to je moj maternji govor. Kad neko kaže neku reč na tom našem svrljiško-zaplanjskom govoru ljudi su skloni da ga ismevaju zbog toga. Ovde dolazi mnogo turista, pa onda naši ljudi ‘ajde ‘oće da im se možda neko ne nasmeje pa onda pokušavaju da govore manje-više standardnim jezikom – kaže sokobanjski pesnik i ističe da je timočko-prizrenski najizvorniji govor u srpskom jeziku i da ima najviše arhaičnih, staroslovenskih reči.
Festivali poput ovog u Leskovcu doprinose da se očuva lepota tih narodnih govora, a naš sagovornik kaže da narod u južnijim krajevima Srbije više neguje svoje dijalekte.
– Na ovom festivalu u Leskovcu bili su predstavnici svih dijalekata. Festival je jako značajan i to se vidi po tome što iza njega stoji Ministarstvo kulture Srbije, što ga pokriva Radio Televizija Srbije i što je predsednik žirija gospođa Sofija Miloradović, direktorka Instituta za jezik Srpske akademije nauka i umetnosti. Drago mi je što ima mnogo mladih ljudi koji pišu na dijalektu. U ovom našem delu, Knjaževac, Sokobanja, deo Zaječara, malo ko piše na dijalektu, dole je to mnogo više zastupljeno i pišu jako lepe pesme. Meni je to samo podstrek da nastavim sa ovim radom – napominje Petrović.
U pripremi je i knjiga koja će, po rečima, našeg autora ostati svedočanstvo ne samo o govoru nego i o životu u prošlosti.
– Imam već nekoliko pesama u svojoj zbirci ‘Priča na dijalektu’ i monodrami ‘Stani vodo, stani vodo’ i ona je cela na dijalektu. Sad pripremam opet jednu knjigu, to će biti neki zavičajni rečnik, od A do Š. Kako će to da izgleda, recimo slovo A-avlija i onda pišem priču o avliji i iznad te priče, iznad naslova, sve reči koje su na tom svrljiško-zaplanjskom govoru za koje ljudi možda ne znaju šta znače, onda će to biti i neki prevod – upoznaje nas pesnik sa sadržajem knjige.
Na kraju razgovora govori nam stihove pomalo šaljive pesme koju je posvetio svojim seljacima.
Moji seljaci
Živeli brale aj da smo živi,
dig se nazdravi kapu nakrivi,
doma bi išal đavol mi ne da,
ene pevaljka u mene gleda.
Pevaljko, dušo, ljubi te čiča,
vodim te doma gotova priča,
oči ti crne kaj trnjine,
usta rumena kano drenjine.
Moji seljaci žilavi starci,
neki put pivci i veseljaci,
sag se sećaju kako je bilo,
kako se pilo i veselilo.
Tekst: Kristijan Đorđević; Jelena Radovanović
Foto: Kristijan Đorđević; privatna arhiva
