Поред самог пута Сокобања – Бољевац, неколико километара од Николинца, на једној благо заталасаној падини мистичног Ртња, налази се фарма оваца породице Стефановић. Фарма са око 250 грла простире се на близу 200 хектара шумског земљишта, односно утрине која је власништво Јавног предузећа „Србијашуме“.
Пре једне деценије, када су, у ствари, Стефановићи постали фармери, искрчили су 30 хектара шибља и трња, ископали бунаре за воду, направили рибњак и саградили шталу и, како кажу, колибу. Заправо, реч је о добро изолованом објекту са неколико соба, предсобља, тремова и посебном просторијом за производњу сира. Струје, додуше, нема, али постоји агрегат.
‒ Од покојног таста, који је био прави заљубљеник у овчарство и некада имао стадо од 300 до 500 оваца, добили смо тридесет грла расе цигаја. Наредне године купили смо још петнаест, али нам је то било недовољно. У међувремену, морали смо да пређемо на сврљишку праменку јер цигаја не спада у аутохтоне расе и за њих се не плаћују субвенције које су ове године износиле седам хиљада динара по грлу. За сврљишку овцу, наравно, определли смо и због млека, вуне и јагњади. Од млека правимо сир који има добру прођу на тржишту и добру цену. Највише је купаца из Неготина и Зајечара, а има и Новосађана. Војвођани, и стари и млади, просто обожавају наш сир, каже глава куће, Живко. – Ове године имали смо и око 170 јагњади, а продали смо их кланицама и печењарама у Београду, Новом Саду и другим градовима.
Може се рећи да је алфа и омега целог посла Живкова супруга Драгица. Она је главни мајстор за прављење сира, али и за све друге послове око стада.
‒ Десет година смо у овом послу и имамо своје сталне муштерије. Све што се произведе одмах се на лицу места и прода. Сир производим по старој рецептури мојих родитеља из Баната. Поступак је једноставан: овца се помузе, млеко се процеди и подлије. Ништа се не одузима и не додаје. То је цела рецептура, вели Драгица. ‒ За наш сир муштерије кажу да је квалитетан и укусан и да уопште нема мирис који је карактеристичан за овчији сир. Цена је била 700 динара за килограм, сада је 800 и сав сир је продат. Годишња производња се креће од 700 килограма до једне тоне.
Од раног пролећа до касне јесени Драгица живи и ради на планини. Овде је дан-ноћ, без одмора, без летовања, без зимовања… Пре него што падне снег, Драгица и остали чланови породице се враћају у Сокобању, где проводе зиму.
‒ Мукотрпан је ово посао и он не може да се ради без велике љубави према стоци. Неке овце као децу волим и тако се према њима и понашам. А оне то, ваљда, разумеју, па ми и узвраћају. Свакој овци, у било које доба могу да приђем и да је помузем, а да она не побегне. Кад овце почну да се јагње, тад заиста има много посла. Ради се без имало одмора. Много је лакше када се стадо води на испашу. Ово јесте посао за младе, али он тражи многа одрицања на која млади људи тешко пристају. Зато је боље да се њиме баве они који су већ подигли своју децу, дакле људи старији од 45 година ‒ вели Драгица.
Заиста је лепа слика када се види стадо оваца на зеленом пашњаку, али мора да се мисли и на зиму и снегом прекривене ливаде. Зато је неопходно да се током лета припреми довољна количина разноврсне хране.
‒ За исхрану оваца обрађујемо десетак хектара земље. Тренутно балирам кукурузовину са три хектара, биће од тога 400 до 450 великих бала. У исхрани оваца користим и сламу, сено и детелину, око пет хиљада бала. Поред тога, обезбеђујем и 25 тона резанца репе, а кад има могућности од Џервина из Књажевца купујем рендане, односно пресоване јабуке ‒ наглашава Живко.
Живко и Драгица имају три ћерке: Александру, Маријану, која је запослена у банци у Београду, и Магдалену која је завршила Пољопривредни факултет.
Стефановићи, бар засад, немају намеру да повећају стадо, али имају у плану да оснују предузеће које би се бавило категоризазацијом и матичењем стоке.
