Велике људе је тешко сагледати у потпуности, јер значај њиховог дела превазилази време у коме су живели. Ако не умемо или не можемо да их следимо, њихове идеје и замисли, онда сигурно немамо ни моралну обавезу да то чинимо, поготову у годинама које се обележавају као велики јубилеји.
Предстојећег 19. августа када се празнује Преображење Господње, обележава се и 200 година од рођења знаменитог Сокобањца Милоја Јовановића, потоњег митрополита београдског Михаила Јовановића, који је свом завичају оставио задужбину, храм Преображења Господњег у Сокобањи.
Данас Сокобања итекако може да се похвали оним што је након њега остало. Завештање једног човека, иако је тешко у неколико реченица сажети целокупан рад и утицај који је имао на историју, првенствено Србије, њене цркве, независности и аутокефалности, огледа се и у ономе што се годинама показало драгоценим и корисним за једно мало место какво је Сокобања.
Оно што је изграђено и даље служи овом народу, да буде „бољиˮ и „писменијиˮ. Зграда „Мале школеˮ да се ђаци уче писмености, прекопотребној једном малом граду, као и земљи. Црква да се народ окупља око православне вере, празника и заједништва, ту се обележавају славе, веначавају младенци и крштавају деца, а људи повезују и зближавају.
Његова визија да Бања постане монденско место, као и познате речи „Зашто да износимо тешко стечени новац из земље, кад имамо такову бањуˮ, биле су један од подстицаја за оснивање „Друштва за уређење и улепшавање Сокобање и околинеˮ 1895. године.
У време деловања овог друштва учињено је много. Отворене су читаоница и библиотека, постављена је електрична инсталација у бањском купатилу, просечен пут до водопада Рипаљка, подигнуто стрелиште за салонска гађања у парку, куглана и летњи павиљони код Врела и Баруџије. Просечен је и пут до Лептерије и Сокограда, направљено језеро за вожњу чамцима на Врелу и формирана парк-шума у његовој близини.
Све ове активности, уз природне лепоте Сокобање, допринеле су доласку српске интелигенције. У Бању су долазили Стеван Сремац, Павле Поповић, Александар Белић, Михаило Гавриловић, Тихомир Ђорђевић, Станоје Станојевић, Слободан Јовановић, а касније и Бранислав Нушић, као и многи други књижевници, историчари, лингвисти, етнолози, државници и дипломате.
Тако је Сокобања добила епитет „најкултурније и најбоемскије бање у Србијиˮ, који је задржала све до Другог светског рата.
Дубока мисао о нечему је оно што инспирише људе и покреће свет да својим радом, залагањем и добрим промишљањем стварају све оно што ће другима у будућности служити.Таква мисао нема своју временску одредницу и не зависи од једног тренутка. Њој припада вечност, јер оно што једном осмишљено и изграђено могу користити и генерације које долазе.
Можда ће и 2026. година, као година великог јубилеја, Сокобањи донети једну нову, узвишенију ноту, ону која носи дух учености, књижевности, науке и смирености, уз све оно што доносе свакодневни живот и савремено доба.
