Pored samog puta Sokobanja – Boljevac, nekoliko kilometara od Nikolinca, na jednoj blago zatalasanoj padini mističnog Rtnja, nalazi se farma ovaca porodice Stefanović. Farma sa oko 250 grla prostire se na blizu 200 hektara šumskog zemljišta, odnosno utrine koja je vlasništvo Javnog preduzeća „Srbijašume“.
Pre jedne decenije, kada su, u stvari, Stefanovići postali farmeri, iskrčili su 30 hektara šiblja i trnja, iskopali bunare za vodu, napravili ribnjak i sagradili štalu i, kako kažu, kolibu. Zapravo, reč je o dobro izolovanom objektu sa nekoliko soba, predsoblja, tremova i posebnom prostorijom za proizvodnju sira. Struje, doduše, nema, ali postoji agregat.
‒ Od pokojnog tasta, koji je bio pravi zaljubljenik u ovčarstvo i nekada imao stado od 300 do 500 ovaca, dobili smo trideset grla rase cigaja. Naredne godine kupili smo još petnaest, ali nam je to bilo nedovoljno. U međuvremenu, morali smo da pređemo na svrljišku pramenku jer cigaja ne spada u autohtone rase i za njih se ne plaćuju subvencije koje su ove godine iznosile sedam hiljada dinara po grlu. Za svrljišku ovcu, naravno, opredelli smo i zbog mleka, vune i jagnjadi. Od mleka pravimo sir koji ima dobru prođu na tržištu i dobru cenu. Najviše je kupaca iz Negotina i Zaječara, a ima i Novosađana. Vojvođani, i stari i mladi, prosto obožavaju naš sir, kaže glava kuće, Živko. – Ove godine imali smo i oko 170 jagnjadi, a prodali smo ih klanicama i pečenjarama u Beogradu, Novom Sadu i drugim gradovima.
Može se reći da je alfa i omega celog posla Živkova supruga Dragica. Ona je glavni majstor za pravljenje sira, ali i za sve druge poslove oko stada.
‒ Deset godina smo u ovom poslu i imamo svoje stalne mušterije. Sve što se proizvede odmah se na licu mesta i proda. Sir proizvodim po staroj recepturi mojih roditelja iz Banata. Postupak je jednostavan: ovca se pomuze, mleko se procedi i podlije. Ništa se ne oduzima i ne dodaje. To je cela receptura, veli Dragica. ‒ Za naš sir mušterije kažu da je kvalitetan i ukusan i da uopšte nema miris koji je karakterističan za ovčiji sir. Cena je bila 700 dinara za kilogram, sada je 800 i sav sir je prodat. Godišnja proizvodnja se kreće od 700 kilograma do jedne tone.
Od ranog proleća do kasne jeseni Dragica živi i radi na planini. Ovde je dan-noć, bez odmora, bez letovanja, bez zimovanja… Pre nego što padne sneg, Dragica i ostali članovi porodice se vraćaju u Sokobanju, gde provode zimu.
‒ Mukotrpan je ovo posao i on ne može da se radi bez velike ljubavi prema stoci. Neke ovce kao decu volim i tako se prema njima i ponašam. A one to, valjda, razumeju, pa mi i uzvraćaju. Svakoj ovci, u bilo koje doba mogu da priđem i da je pomuzem, a da ona ne pobegne. Kad ovce počnu da se jagnje, tad zaista ima mnogo posla. Radi se bez imalo odmora. Mnogo je lakše kada se stado vodi na ispašu. Ovo jeste posao za mlade, ali on traži mnoga odricanja na koja mladi ljudi teško pristaju. Zato je bolje da se njime bave oni koji su već podigli svoju decu, dakle ljudi stariji od 45 godina ‒ veli Dragica.
Zaista je lepa slika kada se vidi stado ovaca na zelenom pašnjaku, ali mora da se misli i na zimu i snegom prekrivene livade. Zato je neophodno da se tokom leta pripremi dovoljna količina raznovrsne hrane.
‒ Za ishranu ovaca obrađujemo desetak hektara zemlje. Trenutno baliram kukuruzovinu sa tri hektara, biće od toga 400 do 450 velikih bala. U ishrani ovaca koristim i slamu, seno i detelinu, oko pet hiljada bala. Pored toga, obezbeđujem i 25 tona rezanca repe, a kad ima mogućnosti od Džervina iz Knjaževca kupujem rendane, odnosno presovane jabuke ‒ naglašava Živko.
Živko i Dragica imaju tri ćerke: Aleksandru, Marijanu, koja je zaposlena u banci u Beogradu, i Magdalenu koja je završila Poljoprivredni fakultet.
Stefanovići, bar zasad, nemaju nameru da povećaju stado, ali imaju u planu da osnuju preduzeće koje bi se bavilo kategorizazacijom i matičenjem stoke.
