„Сада је све лепоˮ, уз ову реченицу са овог света отишао је велики књижевник Стеван Сремац, 12. августа 1906. године, у једној кући у Драговићевој улици у Сокобањи, након тешких тренутака у болесничкој постељи. Његови последњи дани, али и овдашњи боравци и дружења са Сокобањцима и данас се препричавају.
Поводом 170 година од Сремчеве смрти, Сокобањци су се свог драгог и славног госта присетили и на синоћној трибини, која је одржана у просторијама библиотеке „Стеван Сремацˮ, на којој је говорио историчар књижевности и некадашњи декан на Филозофском факултету у Нишу професор Горан Максимовић.
– Сремац је Сокобању је волео зато што је то била бања примерена његовом доживљају света – каже Максимовић.
– Он је волио те, не превише спектакуларне, монденске бање, где долази и богат свет, него где долазе и обични људи великога духа. Волио је да тражи смештај у мањим кућама, у неким споредним уличицама, и сматрао је да је Сокобања и због свог простора и због природе и због амбијента, због бањске воде, један од најидеалнијих простора који су блиски његовом доживљају живота – описује, наводећи и да је књижевник, иако рођени Војвођанин, ове крајеве доживљавао као свој завичај.
Сремац је један од писаца који је готово сваког лета долазио у Сокобању. Била му је омиљена бања као и Нушићу, Андрићу, Црњанском и другим великим писцима. Иако нема поузданих података да је нека дела овде писао, Сокобања и њена околина деловале су инспиративно и на овог великана. Овде је написао приступни беседни говор за Српску краљевску академију наука, али нажалост није дочекао да га одржи.
– Чињеница да је овај простор био врело тема, идеја, мотива, инспирација ликова, различитих карактера које су ушле у његово дело. Све средине у којима је живео Сремац од Сенте у којој је рођен, преко Београда, Ниша, Пирота, Сокобање оставиле су снажан и веома упечатљив утицај на његово књижевно дело. Тако да су за нека дела из нишке или војвођанске прозе, инспирацију дали људи и са овог простора – сматра историчар књижевности.
Сремчева смрт у Сокобањи постала је трајна веза писца са његовом омиљеном бањом, као што је и Сента неизоставни део његовог живота. О Сремчевој смрти у Сокобањи књижевник Јован Скерлић је записао: „И док је умирао, у белој кућици под столетним орахом и уз жуборење старог студенца, цела Србија је са зебњом и страхом пратила његово болно мучеништво и продужену агонијуˮ.
Колико су болни били последњи сати Сремчевог живота описао је и његов велики пријатељ и биограф Милорад Павловић, на чијим је рукама преминуо. Крај писца је стајала болничарка која је растеривала муве са његове постеље, док је он полуотворених очију гледао у таваницу. Павловић је забележио и веома тешке тренутке који описују Сремчеву самртну патњу.
– Није нас приметио кад смо ступали у одају, његов брат и ја. Покрај њега стајала је болничарка и једном танком и дугачком марамом растеривала муве са болесникове постеље. Стева је лежао на леђима и полуотворених очију гледао у таваницу. Јечао је – писао је Павловић.
Владислав Рибникар, оснивач листа Политика, забележио је да је Сремац имао нешто у себи што људе придобија и осваја. Вероватно зато Сокобањци са великом посвећеношћу чувају сећање на свог славног госта.
Биста нашег познатог писца, реалисте и академика налази се у Сокобањи баш прекопута куће у којој је некада боравио, на раскрсници Драговићеве и улице Карађорђеве, некада Богдановог сокачета. Место и простор где се налази биста је данас лепо уређен, под крошњом и сеном великих кестена. Од недавно има и нову оплату пиједестала на којој је и сам лик Стевана Сремца исклесан у камену и са златним словима.
На кући која је, у приватном власништву, стоји табла на којој пише „У Сокобањи је 12. августа 1906. године умро српски писац Стеван Сремац.
