„Sada je sve lepoˮ, uz ovu rečenicu sa ovog sveta otišao je veliki književnik Stevan Sremac, 12. avgusta 1906. godine, u jednoj kući u Dragovićevoj ulici u Sokobanji, nakon teških trenutaka u bolesničkoj postelji. Njegovi poslednji dani, ali i ovdašnji boravci i druženja sa Sokobanjcima i danas se prepričavaju.
Povodom 170 godina od Sremčeve smrti, Sokobanjci su se svog dragog i slavnog gosta prisetili i na sinoćnoj tribini, koja je održana u prostorijama biblioteke „Stevan Sremacˮ, na kojoj je govorio istoričar književnosti i nekadašnji dekan na Filozofskom fakultetu u Nišu profesor Goran Maksimović.
– Sremac je Sokobanju je voleo zato što je to bila banja primerena njegovom doživljaju sveta – kaže Maksimović.
– On je volio te, ne previše spektakularne, mondenske banje, gde dolazi i bogat svet, nego gde dolaze i obični ljudi velikoga duha. Volio je da traži smeštaj u manjim kućama, u nekim sporednim uličicama, i smatrao je da je Sokobanja i zbog svog prostora i zbog prirode i zbog ambijenta, zbog banjske vode, jedan od najidealnijih prostora koji su bliski njegovom doživljaju života – opisuje, navodeći i da je književnik, iako rođeni Vojvođanin, ove krajeve doživljavao kao svoj zavičaj.
Sremac je jedan od pisaca koji je gotovo svakog leta dolazio u Sokobanju. Bila mu je omiljena banja kao i Nušiću, Andriću, Crnjanskom i drugim velikim piscima. Iako nema pouzdanih podataka da je neka dela ovde pisao, Sokobanja i njena okolina delovale su inspirativno i na ovog velikana. Ovde je napisao pristupni besedni govor za Srpsku kraljevsku akademiju nauka, ali nažalost nije dočekao da ga održi.
– Činjenica da je ovaj prostor bio vrelo tema, ideja, motiva, inspiracija likova, različitih karaktera koje su ušle u njegovo delo. Sve sredine u kojima je živeo Sremac od Sente u kojoj je rođen, preko Beograda, Niša, Pirota, Sokobanje ostavile su snažan i veoma upečatljiv uticaj na njegovo književno delo. Tako da su za neka dela iz niške ili vojvođanske proze, inspiraciju dali ljudi i sa ovog prostora – smatra istoričar književnosti.
Sremčeva smrt u Sokobanji postala je trajna veza pisca sa njegovom omiljenom banjom, kao što je i Senta neizostavni deo njegovog života. O Sremčevoj smrti u Sokobanji književnik Jovan Skerlić je zapisao: „I dok je umirao, u beloj kućici pod stoletnim orahom i uz žuborenje starog studenca, cela Srbija je sa zebnjom i strahom pratila njegovo bolno mučeništvo i produženu agonijuˮ.
Koliko su bolni bili poslednji sati Sremčevog života opisao je i njegov veliki prijatelj i biograf Milorad Pavlović, na čijim je rukama preminuo. Kraj pisca je stajala bolničarka koja je rasterivala muve sa njegove postelje, dok je on poluotvorenih očiju gledao u tavanicu. Pavlović je zabeležio i veoma teške trenutke koji opisuju Sremčevu samrtnu patnju.
– Nije nas primetio kad smo stupali u odaju, njegov brat i ja. Pokraj njega stajala je bolničarka i jednom tankom i dugačkom maramom rasterivala muve sa bolesnikove postelje. Steva je ležao na leđima i poluotvorenih očiju gledao u tavanicu. Ječao je – pisao je Pavlović.
Vladislav Ribnikar, osnivač lista Politika, zabeležio je da je Sremac imao nešto u sebi što ljude pridobija i osvaja. Verovatno zato Sokobanjci sa velikom posvećenošću čuvaju sećanje na svog slavnog gosta.
Bista našeg poznatog pisca, realiste i akademika nalazi se u Sokobanji baš prekoputa kuće u kojoj je nekada boravio, na raskrsnici Dragovićeve i ulice Karađorđeve, nekada Bogdanovog sokačeta. Mesto i prostor gde se nalazi bista je danas lepo uređen, pod krošnjom i senom velikih kestena. Od nedavno ima i novu oplatu pijedestala na kojoj je i sam lik Stevana Sremca isklesan u kamenu i sa zlatnim slovima.
Na kući koja je, u privatnom vlasništvu, stoji tabla na kojoj piše „U Sokobanji je 12. avgusta 1906. godine umro srpski pisac Stevan Sremac.
