У Сокобањи је 12. августа 1906. године преминуо један од најзначајнијих и начитанијих српских писаца Стеван Сремац. Јуче се навршило 119 година од његове смрти, а оај датум је прилика да се подсетимо ствараоца чија су дела трајно обележила српску културу.
Ове године обележава се и велики јубилеј, 170 година од Сремчевог рођења у Сенти, у срцу северног Баната, где је провео своје рано детињство. Рођен је у породици Аврама и Катарине, а након смрти родитеља 1868. године, ујак, познати српски књижевник и историчар Јован Ђорђевић довео га је у Београд.
Као један од водећих представника српског реализма, Сремац је оставио дубок траг у националној књижевности. Његова најпознатија дела Ивкова слава, Поп Ћира и поп Спира и Зона Замфирова данас се убрајају у темеље српске књижевне баштине. Мање је познато да је био ујак чувеном архитекти Александру Дероку, што додатно сведочи о културном наслеђу његове породице.
Последње дане живота провео је у кући у Драговићевој улици у Сокобањи, с погледом на раскошни Ртањ. Вест о његовој смрти одјекнула је Србијом, огласила су се звона цркве у Сокобањи, подигнуте захваљујући добротвору Митрополиту Михаилу, а у Београду му је приређена једна од највећих сахрана тог времена.
Политика је 1906. године објавила опроштајни говор Бранислава Нушића, одржан са балкона Народног позоришта.
– Је ли то твоја последња прича, Стево? Зар та чврсто склопљена метална књига, зар је то твоје последње дело’? А ко ће исписати на српској књизи оне празне листове које је твој богати дух још увек обећавао да испуни; ко ће насликати оне живе, оне јединствене слике које си ти оставио недосликане? Погледај Стево, небо већ није онако ведро. Прве кише су већ пале и угасиле летњу жегу – питао је Нушић. а затим у свом стилу, оживао Сремчеве јунаке Калчу, бојатара Мићу, Ибиш Агу, Зону Замфирову, Чича Јордана… замишљајући како би они реаговали на вест о смрти свог творца.
– Калча би окачио своју ловачку пушку, завалио би шубару, пребрисао знојно чело рукавом од кошуље, заборавио би на Чапу и на зајце и на препелице, па би забринуто узвикнуо: Еј мој г. Стево, зар сада када лојзе зри, када гугутка поје, к’ смет ти беше да оставиш твоје друштво и твоји кардаши. Зар сад – упитао је тада Нушић, кроз лик Калче, јунака Ивкове славе.
Његов пријатељ Милорад Павловић у тексту „Последњи дан Стевана Сремцаˮ, описао је потресне тренутке у Сокобањи, када је тешко болесни писац, са сузама у очима, тихо рекао: „Ето видиш на шта сам осуђен…ˮ.
Сремчев одлазак у Сокобањи заувек је везао писца за ово место, као што је и Сента остала неизбрисив део његовог живота. А његове књиге и његови јунаци, као што су говорили Нушић и Павловић, остаће да живе међу нама сећајући на једно време и на Сремчеву топлину, духовитост, непролазност и величанственост.
