Manje se priča o njoj… Kao i svaka planina delimično je istražena, malo se o njoj zna, više sluša u govoru i razgovoru. Često ljudi koji borave u Sokobanji i ne znaju da pored Rtnja i Ozrena postoji i ovaj ogroman masiv na koji se i sama Sokobanja velikim svojim delom oslanja. Poneki su ubeđeni da se i dalje nalaze na Ozrenu, a zapravo su na sasvim drugoj planini. U njenom podnožju je i srednjovekovni Sokograd i izletište Lepterija, a pod njenim korenom izvire i reka Moravica. Po visoravni Device su i stare kolibe u kojim se više i ne oseća miris ovaca. Nema pastira, ali je zato priroda bogata i darežljiva.
Planina Devica nalazi se na istoku Srbije. Udomljuje u podnožju Sokobanju i neka njena sela. Pripada najsevernijim Balkanskim planinama i u blizini je granice između Karpatskih i Balkanskih planina. Njen najviši vrh je Čapljinac sa visinom od 1.187 mnv. Vrh se vidi sa šireg područja kao i iz samog sela Jezera, koje se nalazi na oko 15 kilometara udaljenosti od Sokobanje. U razgovoru sa meštanima saznajemo o nekim mestima koja se pominju oko vrha Čapljinca: Goli del, Ribičin del, Orlov kamen, Žljebura, Aleksin kamen, kao toponimi mesta ostalih iz davnih vremena.
Od relativno obližnjeg sela Radenkovac jedna slučajna staza vodi i na sam plato Device. Krećući se severno od sela i delom Rudine ili Stoletne šume hrastova nailazi se na mesto i izvor hladne vode sa imenom Ugabar. U blizini tog puta odvaja se i staza koja vodi ka samom Čapljincu, a isključenjem sa nje dolazite na mesto koje se zove Ravnište i koje je na nekih 900 metara nadmorske visine. Svuda su po okolini vidljivi ostaci kamenih zidova, ograda (suhozida) i drevnih ograđivanja imanja. Na ovom ravnom delu naziru se lepote visoravni i sa svih strana puca pogled ka daljini. U toj daljini lepo se vide Devojke, jedan duži stenski odsek za koji saznajemo da čuva legendu o nastanku imena planine.
Kada ste leti u Sokobanji, često na planini Devici iz vedra neba grmi i seva. Tako se i planina sama osvetli u tom nagoveštaju. Po pričama se govori o silasku Boga na planinu kako bi na njoj iskušavao večito neuhvatljivu i prevrtljivu narav ljudi. Tako sedeći žedan na kamenu, prerušen u ovčara, pored njega prođe sedam lepih devojaka. On ih upita da mu daju jednu jagodu iz korpe kako bi utolio žeđ, ali mu one iz svoga besa ne dadoše. Preskočiše tog neuglednog starca i nastaviše dalje svoj put. Utom prođe još jedna devojka koju za razliku od njenih prethodnica nije krasila neka velika lepota. Po priči, imala je grbu na leđima, jedno zatvoreno oko, ali za razliku od svojih prethodnica nju je krasila nesebična narav. Na pitanje od strane Boga, ona mu dade celu korpu jagoda i nastavi da stigne svoje drugarice koje nisu želele da je sačekaju, al’ je Bog zaustavi i reče joj, da ona ne samo da će ih stići nego i prestići. Kada je došla na to mesto zatekla je sedam okamenjenih statua u steni. To se mesto zove Devojke. A ona sama se prolepša i vinu pravo u visine, i naredi nebu da munjama i gromovima izbuše celu planinu vrtačama, pećinama i jamama. I da svako ko se sebična srca i zlurade misli nađe na planini, bude proklet. Tako je i ova planina bogata pećinama, jamama i propastima koje se protežu širom tog masiva. Bogatstvo te prirode ogleda se i u livadama ispunjenim cvećem, pečurkama koje niču po okolini, šumama, a ovde rastu i divlje orhideje i crveni božur.
Sa Ravništa smo se uputili ka mestu koje se zove Golemi del. To je i granica između sokobanjske i svrljiške opštine. Spuštanjem ka istoku dolazi se na mesto koje se zove Baljina Stava. Svuda okolo šumskim putem nailazimo na sada napuštene kolibe. Njih je priroda ukorporirala u svoj ambijent.
Tu se nalazi i crkva Ognjene Marije. Na mestu nekada drevnog manastirišta, gde su samo zidovi naslaganog kamenja ostali kao spomen na neka davna vremena, u bližoj prošlosti dograđen je i završen ovaj hram pravoslavne vere.
U njegovoj blizini nalazi se i izvor vode. Ta Baljina stava je dugo bila u vlasništvu Turaka. Po pričama, Turci su u to vreme napravili licitaciju za prodaju tog mesta, a ono selo koje je imalo najviše para dobilo je i izvor. Ispostavilo se da je selo Davidovac imalo najviše novca tako da se i dan danas to mesto vodi kao katastarska jedinica Davidovac 2. Tu je i izvor Baljina stava koji je i stalan izvor tokom cele godine i jedan je od glavnih žila koje hrane Belu reku sa vodom.
Povratkom od hrama, istim putem, dolazi se do mesta zvanog Lešanski del. Ka severoistoku nailazimo na toponime mesta: Orlovo korito, Maljica, Čaške, Kulina, Okonica, Vrlejica. Iza tih vrhova ka Levoviku, Cerovici, Skrobnici su i kameni krugovi na Devici. O njima se vodi polemika šta su, kada i kako su nastali. Ti krugovi naslaganog kamena zvani i Bogovo gumno ili guvno, po nekim mišljenjima su i drevna opservatorija. A možda je to bila i dokona igra pastira da poput dece i njihovih zamkova u pesku, a dok ovce same sebe hrane, ograđuju prostore kamenom iz okoline. Bilo kako bilo ti krugovi su najbolje vidljivi sa velike visine i Google Earth mape.
Put od Lešanskog dela vodi natrag prema Ravništu, gde se opet odvaja drugim pravcem ka vrhu Krst, sa najvišom tačkom od 980 mnv, koji se delimično nalazi u borovoj šumi. Odatle se pruža pogled ka celoj južnoj Srbiji, na Staru planinu, Suvu planinu, Svrljiške planine, Paješki kamen, Stričevicu, Jastrebac i Pasjaču kod Prokuplja.
Ka jugu je Radenkovac, borova šuma i mesto zvano Jovanova kapa, sa visinom oko 860 metara, i put koji vodi natrag ka mestu Ugabar.
Sa Krsta ili iz borove šume ide se i ka kanjonu Bele reke. Na putu do kanjona je i stara crkva posvećena Petru i Pavlu. Svake godine meštani Radenkovca i okolnih sela ovde proslavljaju Petrovdan. Danas u manjem broju, a nekada i po priči onih koji se sećaju, to mesto o praznik vrvelo je od ljudi. Autobusi su tih davnih osamdesetih godina prošloga veka išli dva puta dnevno, u 06 i 14 časova, kako bi odvezli putnike na to mesto.
Kanjon Bele reke je jedno od impozantnijih mesta koje možete doživeti svojim odlaskom i boravkom, jer vetar koji duva tim delom je izuzetne jačine i brzine, a pogled na kamene strukture kanjona je jedinstven. U blizini kanjona su i kameni ostaci i temelji neke stare građevine koje meštani zovu Gradac. Naravno planina nije za samostalan obilazak. Neke su staze obeležene, markirane, neke nisu. Neki su putevi i staze jednostavno zarasli. Zato su tu i planinari lokalnih društava koji u svojim akcijama tokom godine često imaju obilazak ovakvih i sličnih mesta. Sa njima se i ponajbolje to obiđe.
Lepota Device ogleda se u netaknutoj prirodi i bogatstvu koje je okružuje. Ogleda se u legendama i pričama koje se saznaju boravkom u mestima koja još žive među ljudima na planini. Nema primesa ljudske ruke koja u svojim naporima da prirodu ukorporira u veštačke strukture često zaboravi prave vrednosti, pravo, sigurno i ono besplatno izvorno bogatstvo. I to je ono što čini zdravim ovaj predeo u svojoj suštini. A koliko toga još i neistraženog, ne viđenog čeka da iznenadi i obogati ove krajeve koji se oslanjaju, pored Ozrena, Rtnja, Bukovika, Krstatca i na planinu Devicu, njene šume, izvore i lepote koje ova planina na istoku Srbije nesebično pruža.
