Мање се прича о њој… Kао и свака планина делимично је истражена, мало се о њој зна, више слуша у говору и разговору. Често људи који бораве у Сокобањи и не знају да поред Ртња и Озрена постоји и овај огроман масив на који се и сама Сокобања великим својим делом ослања. Понеки су убеђени да се и даље налазе на Озрену, а заправо су на сасвим другој планини. У њеном подножју је и средњовековни Сокоград и излетиште Лептерија, а под њеним кореном извире и река Моравица. По висоравни Девице су и старе колибе у којим се више и не осећа мирис оваца. Нема пастира, али је зато природа богата и дарежљива.
Планина Девица налази се на истоку Србије. Удомљује у подножју Сокобању и нека њена села. Припада најсевернијим Балканским планинама и у близини је границе између Карпатских и Балканских планина. Њен највиши врх је Чапљинац са висином од 1.187 мнв. Врх се види са ширег подручја као и из самог села Језера, које се налази на око 15 километара удаљености од Сокобање. У разговору са мештанима сазнајемо о неким местима која се помињу око врха Чапљинца: Голи дел, Рибичин дел, Орлов камен, Жљебура, Алексин камен, као топоними места осталих из давних времена.
Од релативно оближњег села Раденковац једна случајна стаза води и на сам плато Девице. Крећући се северно од села и делом Рудине или Столетне шуме храстова наилази се на место и извор хладне воде са именом Угабар. У близини тог пута одваја се и стаза која води ка самом Чапљинцу, а искључењем са ње долазите на место које се зове Равниште и које је на неких 900 метара надморске висине. Свуда су по околини видљиви остаци камених зидова, ограда (сухозида) и древних ограђивања имања. На овом равном делу назиру се лепоте висоравни и са свих страна пуца поглед ка даљини. У тој даљини лепо се виде Девојке, један дужи стенски одсек за који сазнајемо да чува легенду о настанку имена планине.
Када сте лети у Сокобањи, често на планини Девици из ведра неба грми и сева. Тако се и планина сама осветли у том наговештају. По причама се говори о силаску Бога на планину како би на њој искушавао вечито неухватљиву и превртљиву нарав људи. Тако седећи жедан на камену, прерушен у овчара, поред њега прође седам лепих девојака. Он их упита да му дају једну јагоду из корпе како би утолио жеђ, али му оне из свога беса не дадоше. Прескочише тог неугледног старца и наставише даље свој пут. Утом прође још једна девојка коју за разлику од њених претходница није красила нека велика лепота. По причи, имала је грбу на леђима, једно затворено око, али за разлику од својих претходница њу је красила несебична нарав. На питање од стране Бога, она му даде целу корпу јагода и настави да стигне своје другарице које нису желеле да је сачекају, ал’ је Бог заустави и рече јој, да она не само да ће их стићи него и престићи. Када је дошла на то место затекла је седам окамењених статуа у стени. То се место зове Девојке. А она сама се пролепша и вину право у висине, и нареди небу да муњама и громовима избуше целу планину вртачама, пећинама и јамама. И да свако ко се себична срца и злураде мисли нађе на планини, буде проклет. Тако је и ова планина богата пећинама, јамама и пропастима које се протежу широм тог масива. Богатство те природе огледа се и у ливадама испуњеним цвећем, печуркама које ничу по околини, шумама, а овде расту и дивље орхидеје и црвени божур.
Са Равништа смо се упутили ка месту које се зове Големи дел. То је и граница између сокобањске и сврљишке општине. Спуштањем ка истоку долази се на место које се зове Баљина Става. Свуда около шумским путем наилазимо на сада напуштене колибе. Њих је природа укорпорирала у свој амбијент.
Ту се налази и црква Огњене Марије. На месту некада древног манастиришта, где су само зидови наслаганог камења остали као спомен на нека давна времена, у ближој прошлости дограђен је и завршен овај храм православне вере.
У његовој близини налази се и извор воде. Та Баљина става је дуго била у власништву Турака. По причама, Турци су у то време направили лицитацију за продају тог места, а оно село које је имало највише пара добило је и извор. Испоставило се да је село Давидовац имало највише новца тако да се и дан данас то место води као катастарска јединица Давидовац 2. Ту је и извор Баљина става који је и сталан извор током целе године и један је од главних жила које хране Белу реку са водом.
Повратком од храма, истим путем, долази се до места званог Лешански дел. Ка североистоку наилазимо на топониме места: Орлово корито, Маљица, Чашке, Кулина, Оконица, Врлејица. Иза тих врхова ка Левовику, Церовици, Скробници су и камени кругови на Девици. О њима се води полемика шта су, када и како су настали. Ти кругови наслаганог камена звани и Богово гумно или гувно, по неким мишљењима су и древна опсерваторија. А можда је то била и докона игра пастира да попут деце и њихових замкова у песку, а док овце саме себе хране, ограђују просторе каменом из околине. Било како било ти кругови су најбоље видљиви са велике висине и Google Earth мапе.
Пут од Лешанског дела води натраг према Равништу, где се опет одваја другим правцем ка врху Крст, са највишом тачком од 980 мнв, који се делимично налази у боровој шуми. Одатле се пружа поглед ка целој јужној Србији, на Стару планину, Суву планину, Сврљишке планине, Пајешки камен, Стричевицу, Јастребац и Пасјачу код Прокупља.
Ка југу је Раденковац, борова шума и место звано Јованова капа, са висином око 860 метара, и пут који води натраг ка месту Угабар.
Са Крста или из борове шуме иде се и ка кањону Беле реке. На путу до кањона је и стара црква посвећена Петру и Павлу. Сваке године мештани Раденковца и околних села овде прослављају Петровдан. Данас у мањем броју, а некада и по причи оних који се сећају, то место о празник врвело је од људи. Аутобуси су тих давних осамдесетих година прошлога века ишли два пута дневно, у 06 и 14 часова, како би одвезли путнике на то место.
Кањон Беле реке је једно од импозантнијих места које можете доживети својим одласком и боравком, јер ветар који дува тим делом је изузетне јачине и брзине, а поглед на камене структуре кањона је јединствен. У близини кањона су и камени остаци и темељи неке старе грађевине које мештани зову Градац. Наравно планина није за самосталан обилазак. Неке су стазе обележене, маркиране, неке нису. Неки су путеви и стазе једноставно зарасли. Зато су ту и планинари локалних друштава који у својим акцијама током године често имају обилазак оваквих и сличних места. Са њима се и понајбоље то обиђе.
Лепота Девице огледа се у нетакнутој природи и богатству које је окружује. Огледа се у легендама и причама које се сазнају боравком у местима која још живе међу људима на планини. Нема примеса људске руке која у својим напорима да природу укорпорира у вештачке структуре често заборави праве вредности, право, сигурно и оно бесплатно изворно богатство. И то је оно што чини здравим овај предео у својој суштини. А колико тога још и неистраженог, не виђеног чека да изненади и обогати ове крајеве који се ослањају, поред Озрена, Ртња, Буковика, Крстатца и на планину Девицу, њене шуме, изворе и лепоте које ова планина на истоку Србије несебично пружа.
