Иако не постоје подаци који сведоче да је Данило Киш, један од најзначајнијих домаћих писаца, икада боравио у Сокобањи, његов дух у бањски живот унела је изложба која је синоћ свечано отворена. Бројна документа и оригиналне фотографије представиће пишчев живот љубитељима књижевности под Озреном до 3. августа у Легату Милуна Митровића.
Изложба о Данилу Кишу је плод сарадње сокобањске библиотеке „Стеван Сремацˮ и библиотеке Града Београда, а званично ју је отворила директорка београдске библиотеке Јасмина Нинков.
По речима ауторке изложбе Олге Красић Марјановић, поставка је замишљена као путоказ за читање Кишових дела. Захваљујући његовој првој супрузи Мирјани Миоћиновић и другој Паскал де Пеш, изложба је знатно проширена и преведена на француски.
– Одмах по отварању у Београду, изложба је гостовала у Француском културном центру у Паризу. Била је и на Цетињу, у Универзитетској централној библиотеци ‘Ђурђе Црнојевић’. Читаво Цетиње дошло је на отварање, што показује колико је Киш био цењен у граду у коме је и завршио гимназију. Изложба је била и у Мађарској, где је Киш добио бројна признања и одликовања, и обишла је готово све значајније градове у Србији – наводи ауторка.
Киш као бриљантан писац у српску књижевност увео је нове токове. Роман „Пешчаникˮ, Енциклопедија мртвих, за коју је добио Андрићеву награду и збирка прича „Гробница за Бориса Давидовича, само су нека од дела представљених у оквиру изложбе.
– Посетиоци могу да виде најважније моменте из Кишовог живота и стваралаштва, детињства, објављивања првих књига, боравка на Цетињу, до студија Светске књижевности у Београду – истакла је Красић Марјановић и подсетила да је Киш био и врсни преводилац, као и члан Српске академије наука и уметности у коју је примљен 1988. године.
Нажалост, Киш никада није био у Сокобањи, али не зато што није желео, једноставно није стигао. Имао је бројне спорове. Оптуживан је да је преписао делове када је написао збирку приповедака ‘Гробница за Бориса Давидовича’.
Како истиче ауторка, Киш је у свом делу покушао да прикаже „вертикалу злаˮ која прати човечанство, од прогона Јевреја до совјетских логора. Био је дубоко разочаран што су га у Југоласвији нападали и омаловажавали, па је, како је сам говорио, отишао у „добровољно изгнанствоˮ у Француску, где је живео до краја живота.
Кишова мајка је била Цетињанка, а отац мађарски Јевреј. Крстио се по православном обреду 1939. године у новосадској Успењској цркви, у покушају да се спасе од растућег нацизма. На крају живота, када је оболео од рака плућа, сачинио је тестамен, права за Србију оставио је Мирјани Миоћиновић, а светска ауторска права Паскал де Пеш. Његова жеља била је да буде испраћен по православном обреду, што је и испуњено уз величанствен испраћај, а сахрањен је у Алеји заслужних грађана у Београду.
Киш је добитник бројних домаћих и међународних награда, а његова дела су преведена на велики број светских језика.
