Iako ne postoje podaci koji svedoče da je Danilo Kiš, jedan od najznačajnijih domaćih pisaca, ikada boravio u Sokobanji, njegov duh u banjski život unela je izložba koja je sinoć svečano otvorena. Brojna dokumenta i originalne fotografije predstaviće piščev život ljubiteljima književnosti pod Ozrenom do 3. avgusta u Legatu Miluna Mitrovića.
Izložba o Danilu Kišu je plod saradnje sokobanjske biblioteke „Stevan Sremacˮ i biblioteke Grada Beograda, a zvanično ju je otvorila direktorka beogradske biblioteke Jasmina Ninkov.
Po rečima autorke izložbe Olge Krasić Marjanović, postavka je zamišljena kao putokaz za čitanje Kišovih dela. Zahvaljujući njegovoj prvoj supruzi Mirjani Mioćinović i drugoj Paskal de Peš, izložba je znatno proširena i prevedena na francuski.
– Odmah po otvaranju u Beogradu, izložba je gostovala u Francuskom kulturnom centru u Parizu. Bila je i na Cetinju, u Univerzitetskoj centralnoj biblioteci ‘Đurđe Crnojević’. Čitavo Cetinje došlo je na otvaranje, što pokazuje koliko je Kiš bio cenjen u gradu u kome je i završio gimnaziju. Izložba je bila i u Mađarskoj, gde je Kiš dobio brojna priznanja i odlikovanja, i obišla je gotovo sve značajnije gradove u Srbiji – navodi autorka.
Kiš kao briljantan pisac u srpsku književnost uveo je nove tokove. Roman „Peščanikˮ, Enciklopedija mrtvih, za koju je dobio Andrićevu nagradu i zbirka priča „Grobnica za Borisa Davidoviča, samo su neka od dela predstavljenih u okviru izložbe.
– Posetioci mogu da vide najvažnije momente iz Kišovog života i stvaralaštva, detinjstva, objavljivanja prvih knjiga, boravka na Cetinju, do studija Svetske književnosti u Beogradu – istakla je Krasić Marjanović i podsetila da je Kiš bio i vrsni prevodilac, kao i član Srpske akademije nauka i umetnosti u koju je primljen 1988. godine.
Nažalost, Kiš nikada nije bio u Sokobanji, ali ne zato što nije želeo, jednostavno nije stigao. Imao je brojne sporove. Optuživan je da je prepisao delove kada je napisao zbirku pripovedaka ‘Grobnica za Borisa Davidoviča’.
Kako ističe autorka, Kiš je u svom delu pokušao da prikaže „vertikalu zlaˮ koja prati čovečanstvo, od progona Jevreja do sovjetskih logora. Bio je duboko razočaran što su ga u Jugolasviji napadali i omalovažavali, pa je, kako je sam govorio, otišao u „dobrovoljno izgnanstvoˮ u Francusku, gde je živeo do kraja života.
Kišova majka je bila Cetinjanka, a otac mađarski Jevrej. Krstio se po pravoslavnom obredu 1939. godine u novosadskoj Uspenjskoj crkvi, u pokušaju da se spase od rastućeg nacizma. Na kraju života, kada je oboleo od raka pluća, sačinio je testamen, prava za Srbiju ostavio je Mirjani Mioćinović, a svetska autorska prava Paskal de Peš. Njegova želja bila je da bude ispraćen po pravoslavnom obredu, što je i ispunjeno uz veličanstven ispraćaj, a sahranjen je u Aleji zaslužnih građana u Beogradu.
Kiš je dobitnik brojnih domaćih i međunarodnih nagrada, a njegova dela su prevedena na veliki broj svetskih jezika.
