Након што се препознатљиви дрвени крст на врху Ртња преломио на Васкрс ове године, вероватно услед сурових временских услова на планини, овај простор убрзо је испунило неколико сличних крстова. У најбољој намери да надоканде штету појединци су се након ове незгоде упутили на врх Шиљак како би поболи нови крст.
Као што обично бива, када нема сарадње и договора, свако је понео своје обележје, па је Ртањ једног дана освануо са четири крста, три нова и стари који је репариран, што потврђују фотографије са друштвених мрежа.
Капела на Ртњу сведок прошлости
На месту где је дрвени крст, који је ту постављен пре петнаестак година, налазе се и остаци капеле посвећене Светом Георгију, кога прослављамо данас, а која је саграђена пре тачно 90 година. Овај културно-историјски споменик подигнут је у знак сећања на трагично настрадалог власника Рудника угља „Ртањˮ Јулиуса Минха, а саградила га је његова супруга Грета. Те 1935. године градњу је обављало око 1000 радника, сав материјал и камен је допреман магарцима на врх планине, а капела је подигнута за тачно 365 дана. Након освештања 1936. године постаје један од симбола планине.
Архитектурално гледано спајала је две религије, јудеизам и хришћанство. Таква, чак и библијска повезаност, гледајући по историјском мотиву прожимања и произласка из једне религије у другу, резултуирала је једном грађевином у стилу јеврејске синагоге и православних елемената, попут икона и првобитног крста. У годинама које су долазиле била је неизоставни део посета, обиласка планине и фотографисања.
На планини се од појединих мештана може чути да је изградњу цркве заправо финансирала Социјалдемократска партија Немачке, и да је њен идејни вођа Адолф Хитлер боравио на овом простору 1934. године, што је само у домену гласина.
Минхови су се доласком у Србију из Моравске (Аустроугарска) у Параћин 1870. године, бавили текстилом, а у каснијем периоду постају власници рудника у Алексинцу и Ћићевцу, као и рудника на Ртњу који је отворен 1902. године. То је у овом крају покренуло просперитет. Познато је да су Немци 1915. године заузели рудник, а Минхови напустили Србију. Након ослобођења 1918. враћају се и настављају са послом. За време Другог светског рата рудник поново прелази у руке Немаца.
Девастирана капела и даље чека реконструкцију
Рудник угља „Ртањˮ угашен је 1968. године, након чега локално становништво остаје без посла што се сматра и разлозима за почетак наводне потраге за златом, скрнављења и копања у капели. Врхунац девастације, подстакнут причама о закопаном благу и драгуљима, капела доживљава 1992. године када је у неколико наврата срушен већи део грађевине.
Постоје неки наводи да је оригинални крст са капеле однешен и да се налази у Лондону, као и да је израђено још шест копија које се чувају као реликвије. Постоји чак и веровање да би евентуални повратак оригинала у Србију земљи донео бољитак.
Иницијативе за обнављање капеле јавиле су се почетком 21. века. Преговори и састанци представника надлежних институција настављени су и у каснијим годинама. За сада све остаје у домену договра и жеља, док се остаци тесаног камена и даље налазе расути по стрмим падинама Шиљка.
Поред историјске вредности коју овај објекат има, не треба пренебегнути ни да је првобитна капелица саграђена у оно давно време када су услови градње били примитивни, а материјал на преко 1500 метара висине допреман магарцима. То је још један разлог да се обнови ова капела, која ће уз сва обележја која красе Ртањ, бити још један повод да већи број туриста похрли ка овом месту које називају и „капом Србијеˮ.
К. Ђ; Ј. Р.
