На око 15 километара од Сокобање налази се и данас веома познато село Врмџа. Насеље које је препознало моћ интернета привукло је досељавање људи на ово подручје у потрази за бољим и здравијим животом. Поред свог изгледа, импозантних стенских облика и малих врхова у ширем крају територије, Врмашког језера са погледом на планину Ртањ, у самом центру села изнад школе, налази се велелепна стена на којој је некада егзистирао Врмашки или како се још назива Латин град.
На основу архитектонских остатака његова изградња везује се за средњовековну Србију. Помиње се у историјским изворима где је страдао у доба одметања Мусе Челебије, сина султана Бајазита, познатијег као Муса Кесеџија из народних епских песама, који је приликом освајања градова Сталаћа, Липовца, Бовна, Сокограда (Соколца), освојио и Врмашки град.
Према мишљењима археолога, на месту где је некада постојао град, у давној прошлости и периоду раног гвозденог доба, егзистирало је и насеље.
– То можемо закључити на основу карактеристичних керамичких налаза који су пронађени овде, баш на падинама. На основу случајних налаза новца знамо да је овде егзистирао град из рановизантијског и касноримског периода. Новчићи који су нам доступни из Нумизматичког друштва ‘Соко’ су налази који се могу везати за период Анастазија, Јустина и Јустина другог, Јустинијана, као и један налаз који је јако занимљив и везује се за пад већине централно-балканских утврђења, и то је један фолис из доба Маврикија. То је крај 6. века када је у једном великом аварском налету страдала већина рановизантијских градова и након чега је уследило досељавање Словена и читава прича везана за велику сеобу народа која је захватила читаву Европу – каже др Петар Милојевић, научни сарадник Археолошког института у Београду.
Након пада Византије, следећа позната обнова везана је за период средњовековне Србије. Ту су видљиви остаци зидина који су, по мишљењу археолога, делом искоришћени са тврђаве подигнуте у рановизантијском периоду.
– Има неколико остатака. Најбоље је очувана једна кула у северном подножју и зидине које су опстале према југу, на литици. Према неком сачуваном казивању мештана и читаве приче, каже се да је након Другог светског рата и временима обнове свака кућа за обнављање путева требало да обезбеди једна воловска кола камена. И у том периоду је град јако страдао јер је камен скидан са зидина и коришћен за поплочавање пута – објашњава Милојевић.
Он додаје и један интересантан податак, да су мештани приликом радова на својим окућницама, у пределу преко пута ове локације и Врмашког града, проналазили доста људских скелета који се могу везати за некрополу која је ту постојала. Како нису обављена ниједна конкретнија истраживања, као ни ископавања, нити је град имао неку конзервацију зидина, нема бољих и сигурнијих података, осим оних о којима се прича.
Врмашки град и неки његови описи везују се и за путописце који су овуда пролазили. Град у својим путописима помињу Феликс Каниц и Милан Ђ. Милићевић, а нашао се и у књижевности. У романтизованом роману о Српској прошлости „Деспотова властелаˮ, Андре Гавриловићa из 1896. године, један део књиге односи сe и на друговање господарице Врмџе, властелинке Марине, ћерке Маројице Бунића кнеза пургарског у Новом Брду и удовице господара Бана Крајиновића, протовестијара кнеза Стефана Лазаревића са властелином Стефаном Лобојевићем, властелином, управником или господарем оближњег Сокограда (Соколца).
Мини емисију о Латин граду у селу Врмџа код Сокобање можете погледати на нашем (You tube) каналу.
