У читавој источној Србији 2011. године започет је пројекат широког рекогносцирања налазишта из праисторије, конкретно „Истраживање прелаза из средњег у горњи палеолит у источној Србијиˮ. Сарадњом две институције, Филозофског факултета у Београду и Универзитета Аризона у Тусону (University of Arizona in Tucson), отпочела је једна општа потрага за епохом неандерталаца и првих хомо-сапиенса, који се јављају у Европи. Истраживања се и дан данас спроводе, а један део те потраге је обухватио и сокобањску котлину.
Те 2011. године, археолози који су боравили у Сокобањи, обишли су неколико пећина које би могле бити потенцијалне за палеолитску епоху. Одабране су две пећине за истраживање и сондирање: Сокоградске поткапине, испод истоименог античког и средњевековног града, као и пећина Богова врата, у атару села Милушинац, сазнајемо од Петра Милојевић археолога сарадника Археолошког факултета у Београду, који је пореклом из Сокобање.
– У Сокоградским поткапинама је отворена једна мања сонда, неких четири пута четири метара, и након једног обимног слоја шута из средњевековног и античког периода, дошло се до праисторијског слоја који је, нажалост, исто био поремећен тим активностима из средњевековног периода, али су пронађени камени артефакти који су типични за мустеријен, односно за средњи палеолит и епоху неандерталаца, како би се популарно описала и како је најчешће везујемо за те праљуде који су насељавали ово подручје – каже Милојевић.
Сокоградске поткапине и цео систем пећина се налазе испод средњевековног Сокограда, тачније на југоисточној литици која гледа према Лептерији. Од самог града, који је саграђен у време византијског цара Јустинијана, а касније коришћен у саставу средњевековне Србије, до земље, дели неких седамдесетак метара висине на којима се попут саћа протежу пећински отвори. Археолозима су на тим стенама у подножју, тада привукле пажњу две гравуре, пронађене у камену зида овог стрмог одсека. Једна од њих подсећа на рустичну фигуру јелена, а друга има облик ћириличног слова (Д).
– Један наредни пројекат који се спровео, мислим 2013. године у сарадњи са Кантабријским универзитетом у Шпанији под руководством Ајтор Руиз Редонда, тадашњег асистента на Кантабријском универзитету, имао је за циљ потрагу за палеолитском уметношћу у Србији. И поред многих пећина које су обиђене, он је погледао те гравуре, где смо га довели да види да ли је то можда из палеолита, већ тада је утврдио да су гравуре начињене металним предметом, длетом или клином, тако да је искључена одмах могућност да су могле бити из старијег каменог доба, односно из палеолита. Тачно њихово датовање, за сада, није јасно. Могу бити, наравно, из металног доба праисторије, а могу бити старе, можда неких пар стотина година. Те гравуре нису превелике, можда неких 15×15 сантиметара, али се види да су прекривене слојем патине, тако да је потпуно сигурно да су оне настале у некој прошлости која је већа од једног века – објашњава Милојевић.
Поткапине и систем пећина, о којима се говори и где су вршена истраживања, невидљиве су многима који у току године обиђу овај антички и средњевековни град. Пут до њих, који само у неких двадесет до четрдесет корака дели од југоистичне капије и самих усека у стени, обрасао је шумом и густим растињем. Стаза је посута каменом који се са зидина старога града у прошлости и обрушио. Њихова пуна видљивост, у том простору обраслом природом, могућа је погледом са видика Големи камен, који се налази високо у планини Девица. Под њом се и пружа ово подручје, на коме се, тада, и трагало за првим неандерталцем, хомосапиенсом и прачовеком Сокобање.
