Zatutnjalo je i čudan prasak prolomio se nebom. Crno kamenje rasulo se po zemlji, a stoka se od straha razbežala po polju. Uznemireni, ljudi su istrčali iz kuća, sumnjajući da nakon nedavno okončanog rata ponovo biju topovi neprijatelja sa istoka. Iz oblaka je sevala svetlost, u kojoj su neki videli čoveka kako sedi na belom konju zavijen belim velom. Nekima se učinilo da svedoče erupciji vulkana.
Ljudi su po njivama pronalazili crno kamenje, a neki su je čak tri puta preoravali protiv uroka. Bilo je i onih koji su u tome videli dobar znak sa neba. I na neki način i jeste bio jer je Sokobanja ušla u istoriju. Bio je to pad prvog registrovanog meteorita na području Srbije, daleke 1877. godine.
Pančićev dolazak u Sokobanju
Te davne godine, u drugoj polovini 19. veka, na adresu Ministarstva unutrašnjih dela pristiglo je nekakvo kamenje pronađeno u Sokobanji. Kako je negde zabeleženo, tadašnji ministar nije želeo ni da pogleda džak, već ga je prosledio u Veliku školu na dalje ispitivanje.
Doznalo se da se radi o velikom otkriću, pa je slučaj preuzeo tada profesor Josif Pančić, kasnije i akademik i prvi predsednik Srpske kraljevske akademije. U istraživačkom timu koji je stigao u Sokobanju bila su još dvojica velikih intelektualaca, Sima Lozanić i Ljuba Klerić.
Zahvaljujući stručnom istraživanju Pančićevog tima sačuvan je i istorijski dokaz o prvom zvanično registrovanom meteoru koji je pao na područje Srbije. Pančić je zapisao da je meteor pao 1. oktobra oko dva časa popodne i da je zvuk koji je prethodio padu meteora bio najpre kao topovski pucanj, a zatim se čulo kao da neko puca iz puške.
– Stanovnici Banje istrčaše na taj pucanj iz kuća i ugledaše nad Prevalcem-tako se zove preslo nad Banjom, preko koga ide put u Knjaževačku-omalen ali gust oblak, iz koga su se bila izvila tri rukavca na priliku dima, što pri metanju iz topa izlazi, po tome se s više strana čula jaka frka, a najzad tutanj, kao kad teške stvari na zemlju padaju, a nekima se učinilo, kao da se za te tutnjave na mahove i zemlja zatresla – napisao je Josif Pančić u svom izveštaju.
Sve ovo potvrdili su mu tada i stanovnici sela Šarbanovca, Blendije i Dugog Polja koji su išli na promatranje mesta gde se meteorsko kamenje našlo. Neki nisu smeli da priđu, ali su osetili da je vrelo i da zaudara na sumpor.
– I za stoku nam pričaše, da se od tutnjave uplašila, te je nagla na sve strane da bega. …neki veljahu da to crno kamenje ne sluti na dobro; protivno tome čusmo od jedne stare žene, s kojom smo se pod Prevalcem susreli ‘da je i za pređašnjih ratova sa Turcima padalo s neba vrelo kamenje, pak je bilo dobro po narod srpski, da ako nam’, tako završi srčana baba, ‘i sada ne bude loše’ – piše dalje u izveštaju.
Prostor po kome se kamenje prosulo zauzimalo je teritoriju Šarbanovca, Banje i Device. Na tom prostoru nađeno je više komada, a prema Pančićevom zapisu, „samo ih je sedam u kabinet ušlo, dok su ostali bili izgubljeni za njihˮ.
Đoka preorao njivu protiv uroka
Najveći kamen pao je ispod Radine šume, na imanju Đoke Živkovića. On se toliko uplašio crnog kamena na oranici, da je po nekim kazivanjima tri puta preorao njivu protv uroka. Kamen koji je pao na Đokinu njivu bio je težak 38 kilograma, ali je prilikom pada ili u iskopavanju razdrobljen. U kabinet je tako stigao sa svega 22 kilograma.
Drugi kamen od oko 16 kilograma pronađen je na Krušini na Vukašinovom polju, na nekih dva kilometara severozapadno od Sokobanje. Zabeleženo je gde je pao i treći veliki kamen. On je pronađen na oko dva kilometara od Šarbanovca na njivu Mileta Jevtića i težio je skoro deset kilograma.
Bilo je i onog manjeg kamenja rasutog po široj okolini. Dva komada, kojima nisu našli trag i koji su bili veličine pesnice, pala su blizu Blendije kod Nikolinske reke i Dubokog Potoka. Čak su i Aleksinčani pronašli jedan koji su Pančićevom timu predali kada je pošao nazad za Beograd.
Od nekih manjih delova meteorita ostao je samo zapis, poput onih koji su pali ispred kuće Ilije Pavlovića i u šljivaru Ranđela Nikolića. Prema pisanju, jedan koji je bio veličine džaka pao je na stenu i raspršio se u sitne komade. U prestonicu je dopremljeno preko 49 kilograma kamenja, što je po nekoj proceni veća polovina meteorita.
Posle rata bačeni u sneg
Pre nego što je svet zakoračio u veliki sukob 1914. godine, sokobanjski meteorit se zajedno sa ostalima nalazio u Muzeju srpske zemlje, danas Prirodnjački muzej. Šta se dalje događalo postoje pisani tragovi, zapravo priča iz 2016. godine koju je ispričao Miodrag Jovanović iz Prirodnjačkog muzeja. Kako je kazivao, sa početkom Prvog svetskog rata ministar prosvete Kraljevine Srbije izdao je naredbu Petru Pavloviću, upravniku Muzeja srpske zemlje i njegovom kustosu, da se momentalno vrate iz Niša, gde su obavljali dužnost, u Beograd, i da iz muzeja izdvoje najvažnije predmete. Od materijala, izdvojena su tri kamena meteorita i stara muzejska arhiva. Spakovana su dva sanduka, a u jednom od njih bio je i sokobanjski meteorit.
To je u najvećoj tajnosti preneseno u Niš, prepakovano i smešteno u sanduk od debelih dasaka. Ministarstvo se nakon toga iz Niša prebacilo u Kraljevo, i taj sanduk zakopan je u dvorištu kraljevačkog trgovca Steve Milosavljevića.
Sanduk sa meteorskim kamenjem svetlost dana ponovo je ugledao 2. novembra 1918. godine. U iskopavanju su učestvovali članovi komisije, Velja Marković, Janja Janjićijević, Maksim Bogavac i vlasnik parcele Steva Milosavljević. Interesantno da kada su pronašli tri kamena nisu bili sigurni da li su rudno ili meteorsko kamenje o čemu postoji i zapisnik.
Tako je kamenje nepoznatog porekla završilo na prozoru načelnika vojne stanice u Kraljevu. Nakon preseljenja zgrade, kamenje se našlo u odžaku bivše kancelarije načelnika. Tamo je stajalo sve dok ih Persa Teodosijević, famulus škole, nije pronašla i neznajući o čemu se radi prve registrovane meteore u Srbiji bacila u sneg.
Kasnije je vojska, po naredbi načelnika Uroša Kovačevića, kamenje odnela u nepoznatom pravcu. Sokobanjski meteorit je vraćen, ali su merenja pokazala da je oštećen za skoro pet kilograma.
Danas u muzejima širom sveta
Delovi sokobanjskog i prvog registrovanog meteorita u Srbiji danas se čuvaju na raznim lokacijama. Najveći primerak težak oko 16 kilograma nalazi se u Prirodnjačkom muzeju u Beogradu. Brojni delovi se nalaze u muzejima u Londonu, Parizu, Beču, Pragu, Sarajevu, Zagrebu…
Nažalost, Sokobanjci nemaju svoj primerak kojim se mogu pohvaliti. U Narodnoj biblioteci „Stevan Sremacˮ čuva se samo replika sokobanjskog meteorita. Donekle je razumljivo jer u vreme kada je pao, u Sokobanji nije bilo ustanova koje bi ga adekvatno sačuvale. No ni državne se ne mogu pohvaliti da su o njemu baš vodile računa, a možda su i ratne okolnosti odigrale svoju ulogu.
Radi se o meteoritu tipa hondrita koji sadrži malo gvožđa i metala. Ovakvi meteoriti formirali su se tokom nastanka sunčevog sistema, pre oko 4, 5 milijardi godina. Eto, koliko je bilo potrebno da pronađe svoj put, i da sa severa, preko planine Rtanj i njegove piramidalne strukture, padne baš na teritoriju Sokobanje i postane prvi zvanično registrovani meteor u Srbiji.
Tekst: Kristijan Đorđević; Jelena Radovanović
Naslovna ilustracija: Kristijan Đorđević
