На данашњи дан, 3. новембра 1883. године, по новом, грегоријанском календару (пре 143 године), угушена је Тимочка буна, која је започела у Зајечарском округу месец дана раније, у октобру, због одлуке власти о одузимању оружја дотад повереног свим војним обвезницима. Међу вођама који су ухапшени и стрељани било је тада истакнутих чланова Народне радикалне странке. Неки од њих, као што је Никола Пашић, успели су да побегну ван земље, а странка је претрпела тешку кризу.
Један од вођа Тимочке буне био је Сокобањчанин Љубомир Љуба Дидић, трговац и радикал. Хронике бележе да се и још пре саме буне залагао за бољи положај просветара, што је чињеница која је сачувана у његовом писму из 1878. године упућеном Народној скупштини Србије, у коме стоји:
− Доказана је истина да без просвете ни један народ не може имати будућност. То вреди за сваки народ, па и за наш. Да просветна струка напредује, треба у земљи добрих школа, а да школе не могу напредовати без добрих професора и учитеља, о томе не треба ни говорити. Ја хоћу посебно да говорим о основној школи. Она је темељ образовања у народу. Да би школе напредовале, а по томе и темељ образованости се по земљи ширио, изван сумње је да учитељска места треба да заузимају људи добро спремљени и извежбани у образовању деце − стоји, између осталог у писму.
Двадесетог октобра 1883. године планула је Тимочка буна када је узаврео и сокобањски крај. Око 2000 побуњених људи из Сокобање и њених околних села (Сесалца, Читлука, Врмџе, Јошанице и других) заузели су положаје на прилазу Бањи у Бованској клисури. Завршетком буне, преки суд у Зајечару на смрт је осудио 30 лица из сокобањског краја, а 63 побуњеника послато је на робију. Љуба Дидић стрељан је на Краљевици у Зајечару 7. новембра 1883. године.
У књизи „Тимочка буна 1883. и њен друштвено-политички значај за Србију 19. века”, Српске академије наука и уметности бележи се да је Дидић припадао врсти народних вођа Радикалне странке који су живели са народом и познавали га, и чија је интелигенција била природна и практична. Забележено је и то да га и сам краљ Милан, због чврстих принципа и несавитљивости, није волео. Ова књига доноси и податак да је Дидића напустило грађанство које је водио, а ухватило га и предало суду оно исто сељаштво за које се борио.
У спомен на храброг и праведног човека Сокобање, 1926. године подигнута му је чесма у Сокобањи, која се налази недалеко од његове родне куће.
Иако званични историјски подаци говоре да се буна и подизање устанка догодило у селу Криви Вир у бољевачком срезу, други подаци ипак говоре да је Тимочка буна подигнута управо у сокобањском крају. Лист „Политика” је давне 1927. године донео информације, односно изјаве живих актера, да Тимочка буна није почела у Кривом Виру, већ, према једнима у Сесалцу, а према другима у Читлуку. Ова иформација изнесена је и у књизи „Тимочка буна-култура сећања; Тимочка буна – библиографија”.
