У Грудоњским воденицама данас постоји Соба сећања коју су опремиле и средиле његове кћерке Тања Радовановић и Нина Илић. Соба је некада била његова библиотека, али је данас проширена и чува део сећања на његов живот и рад.
Одмах са улаза, поред врата, налази се Голубов радни сто. На њему машина за куцање, наочари, ручни сат, регистри, слике, књиге и друга грађа. Узан улаз у велику Собу сећања. Он није користио рачунаре, већ је све радове куцао на машини. Ту су његове књиге , захвалнице етнолошког музеја, етнолошки зборници, етнокултуролошки зборници, гласници Етнографског музеја, „Расковник”. Он је објављивао радове у тим зборницима, а није их било мало. Ту су неке њему важне књиге, као и његове фотографије из млађих дана, као и са последње промоција 27. јула на његов 75. рођендан, када је испред воденице организовао представљање своје књиге „Чини, учини, зачини”.
Његов лични пријатељ био је и Добрица Ерић. У соби се налази и песма коју је Добрица Ерић написао и посветио њему.
− На ово сам посебно поносна зато што је ово Добрица Ерић који је био његов пријатељ и 1998. године је написао песму коју је посетио њему и ова песма је и штампана у књизи, а ово је оригинални рукопис Добрице Ерића − каже Тања Радовановић, Голубова ћерка, у чијој пратњи обилазимо ову Спомен собу.
Долазимо и до дела собе који се односи на биље. Тања нам предочава да је то део који се односи на биље и на потропањску моћ венаца од биља, са којим је он имао изложбе у различитим местима. Доњи део се односи на употребу биља у бојењу.
− То је повезано са књигом „Чини, учини, зачини”. Чини су магијска веровања. То је простор иза вас. Учини је − обоји. Значи бојење вуне, тканине, свиле, памука, а овај део овде се односи на култне хлебове Сокобање. Ја сам још студирала када је у Београду у Библиотеци „Вук Караџић” у Студентском центру осамдесетих година имао изложбу „Култни хлебови Сокобање”. Значи, све ово што видите, венци, фотографије, обавештења о изложбама, све што је куцано, све је то радио он. Ја сам то само прикупила и сложила тако да то има неки след – појашњава наша саговорница поставку.
Затим наилазимо на део који се односи на Божић, на славу, литургију и хлеб који је украшен само крстом и меси се за преславу (када дође зет у кућу који донесе своју славу). И пошто домаћин је још увек жив, они за његову славу месе такав колач. Ту је и део који се односи на свадбу, када се роде бебе, шта се раније носило у кућу, а део поставке је везан за животиње и за млеко, да животиње дају више млека, пред први премлаз, значи хлеб за премлаз, прва мужа оваца…
− Овај део се односи на покојнике. Некада се месио хлеб, хлепчићи, за колико покојника се намењује. Овај део се односи на магијска веровања. Њега је занимала традиција, историја. Пре свега традиција и та култура и очување тог културног идентитета нашег локалног простора Сокобање и околине. Сарађивао је са многим важним људима који су се бавили етнологијом, етномузикологијом, са Етнографским музејом је имао фантастичну сарадњу. Ову књигу „Магијска шапутања” је урадио, скупљао је те басме и бајалице и то је чуо академик др Љубинко Раденковић, који је био и рецензент ове књиге. Крајем деведесетих година је промоција те књиге била у Етнографском музеју у Београду, као и монографија његовог села Ресник, која је штампана и урађена под покровитељством САНУ, дела који се односи на село – каже Голубова кћерка Тања о раду свог оца.
Наша саговорница напомиње да су изложени експонати само део тог материјала, део фотографија и део оних басми које је некако успела да повеже са фотографијама бајалица. Те бајалице иако су вековима биле присутне у нашем крају, Голуб као тада млад истраживач почео је да скупља тај матријал, да ради на њему и да га преточи у књигу.
Промоције су биле у Београду, Зајечару, Народном музеју, Сокобањи, тако да је овај део у том етнолошком смислу можда и најзначајнији за његов рад. Иако он није био етнолог по струци, њега је то изузетно занимало. Он се увек бавио тиме и од младих дана. А опет, ми смо живели у тој породици, па сам ја то слушала стално. Жао ми је што нисам више времена томе посветила. Зашто нисам више слушала на време. Али то тек долази са годинама да ви схватите значај неког рада и очувања те традиције и тог културног идентитета – искрена је једна од наследница породице Радовановић, кћерка Тања.
Долазимо до дела који се односи на фолклор који нас подсећа, како каже Тања, да је њен отац основао једно Културно уметничко друштво које се звало „Коледо”, некада давно, које је учествовало на различитим такмичењима.
− Радио је то са Сокобањцима и са људима који су из Ресника, јер је он из Ресника и овде су неке захвалнице седамдесетих година. Значи, они су тада били на неготинским „Мокрањчевим данима”, на манифестацији у Загребу 1971. године, са различитим друштвима. Ово је рецимо културно уметничко друштво из , које је он водио и он их је упућивао на правилан начин играња, певања који се односи на овај крај. Сваки крај има неки свој начин радовања, али Сокобања има специфичан начин играња. Он је играо у фолклолу, сарађивао са нашим познатим музичарем Боканом, који је радио у оркестру Горана Бреговића. Ове лутке су са том нашом ношњом, карактеристичном за овај крај – поносно нам наша саговорница презентује само део богатог стваралаштва нашег некадашњег суграђанина Голуба Радовановића.
Радовановић је снимао и етнолошке филмове. За филм „Вратило, не вратило, повратило” добио је награду. То је Међународни фестивал „Прохорски анђео”, и био је врло поносан на тај филм и на ту награду која није била значајна у финанасијском смислу него у истраживачком . Ту су његове књиге значајне за Сокобању, јер су овде сви сакрални споменици, црквена звона из свих ратова.
− Ту су фотографије свих споменика и објашњења шта на тим споменицима пише, јер многи од њих су већ и урушени или се не види натпис. Рецимо, кад се радило на овој књизи „Златне руке”, то говори о мом оцу. Радни наслов сам ја предложила „Златне руке воденичара”. Ово су рецепти старих јела. А он није хтео да се то тако зове. Био је врло скроман: „Не, нећу да то буде тенденциозно да сам то негде ја урадио. Нека пише Златне руке сокобањске”. Мислим да је био у свом животу и прескроман – предочила нам је наша саговорница.
Пре шест година у Етнографском музеју у Београду на њиховој изложби „Поклони и откупи” приказан један поклон који је Голуб уручио Етнографском музеју. То је једна кошуља његове прабабе и они су тада објавили ин мемориам. И ту пише. „Иако није био етнолог по струци, Голуб Радовановић је предано и неуморно се посветио бележењу обичаја из свог сокобањског краја. Аутор је бројних радова, монографија, књига и етнолошких филмова. Због свог изузетног познавања локалних прилика био је веома важан сарадник Етнографског музеја у Београду и умешно смишљени филмови учинили су га радо виђеним гостом и награђеним учесником Међународног фестивала Етнолошког филма”.
