Prvi utisci pisca i reditelja dr Milivoja Mlađenovića komada „Gorocvet”, nakon prepremijere, održane u ponedeljak 23. decembra, bili su više nego pozitivni, što se videlo i na izrazu njegovog lica.
U razgovoru za naš portal, Mlađenović je govorio o predstavi i glumcima iz Amaterskog pozorišta „SB”, kao i o publici. Na naše pitanje o prvim utiscima, nije krio zadovoljstvo.
− Iznenađujuće dobri. Kažem iznenađujuće zato što su me upozorili da je sokobanjska publika vaspitavana na drugim žanrovima, uglavnom komičnim i ovo jeste komedija, ali nešto oporija. Tako da, veoma sam zadovoljan kako je to odjeknulo večeras u publici, i po reakcijama publike, sudeći, napravili smo jedan dobar pozorišni posao u ovom lepom banjskom mestu.
Puni ste hvale kada je u pitanju ansambl.
− Imam razloga da ga hvalim, zato što ja imam iskustva u radu i sa profesionalnim glumcima i sa amaterima i nigde nisam još sreo, kada su u pitanju amateri, mlade ljude koji sa toliko energije, sa toliko žara, volje, toliko interesovanja za priču o kojoj se radi, koju oni treba da učine živom na pozornici, da neko tako dobro oseća i tako brzo reaguje i tako brzo radi. To je zaista za mene bilo vrlo fascinantno. Bilo je to jedno lepo zadovoljstvo i mislim da je važno da se to zna i u ovom gradu, odnosno Sokobanji, da ima jedan dobar glumački nukleus i to nije iznenađenje za one koji znaju, koji poznaju Sokobanju. Oni su glumci od kojih većina njih ima već desetine premijera, urađenih ovde u sokobanjskom pozorištu, ali da vam kažem, da su ovde i dvoje glumaca koji su prvi put stali na scenu. To je zaista vredan znak.
Koliko je bilo teško sa ovakvim amaterskim ansamblom ispričati jednu ozbiljnu priču na jedan duhovit način, koja je pokrenula mnoge društvene teme, koje jedno srpsko društvo možda godinama muči?
− Videli ste verovatno da je u podnaslovu ove komedije to inspirisano Bokačom i Dekameronom. To veliko delo romaneskno, odnosno pripovedačko svetsko, je meni poslužilo kao uzor da smestim priču na Rtanj i to u skoro dokumentarnoj ravni zato se i zove „Gorocvet 2012”, to je ona godina kada je bio zakazan smak sveta. Rtanj je planina koja me mistično privlači kao i većinu naših građana. Ja sam tamo četo boravio i u jednom prijateljskom razgovoru sa jednim direktorom pozorišta dogovarao da napišem komad, napišem dramu. Nije tada bilo direktno reči o tome, ali ja sam se time rukovodio i ispričao, čini mi se, priču o to je neka vrsta čistilišta u stvari našega u vreme nevoljno, u vreme kada vas zadesi velika opasnost i jedna grupica ljudi se raznih karaktera, raznih preferencija našla na Rtnju tražeći spas i svi oni imaju svoje probleme emotivne, svoje ljudske karaktere koji su različitog soja, različitog kova, ali se oni razotkrivaju potpuno u toj neposrednoj slutnji velike pogibelji, odnosno te apokalipse, smaka sveta, kako god hoćete i zato se oni i razuzdavaju kao što se razuzdavaju i u Bokaču i Dekameronu. Pominjem Bokača i pominje se ovde eksplicitno njegovo delo, ali delo je samoniklo odnosno potpuno naše, ono samo negde u daljini ima tu ideju koja se nalazi i u tom velikom romanu, a unutra jeste ispričana priča i o našem društvu i o tome kakvi smo na različitim područjima i u području prava i u području religije, odnosno vere i onih najskrivenijih ljudskih tajni ljubavnih.
U rediteljskom smislu, pokušali ste da primenite različite tehnike, bilo je tu i pevanja i dijaloga, monologa i scenskih pokreta.
− Pa bilo je potrebe da se ponešto od toga objasni, jer je ovo prividno realistička potpuno drama, skoro naturalistička u nekim elementima. Opet, s druge, strane kad pomenete ovo pevanje, odnosno ove songove gde nekad oni objašnjavaju suštinu nekoga lika ili već prepričava ono što je već bilo, to pomalo podseća na postupak Bertolta Brehta i to je ono što oneobičava ovu celu priču. Mi smo na taj način kod ovih amatera prevazišli to da pozorište doživljavaju kao neku mistifikaciju, nego je to demistifikacija. Taj realizam je samo prividan, a unutra je čist teatar koji podrazumeva i gledaoce koji vrlo dobro znaju da su u teatru, da gledaju predstavu i da je to sve predstava, bez obzira na što to odjekuje kao istina o nama. Sada, na kraju krajeva, i na samom početku i radio emituje vest o skupljanju. Ta vest nije iznišljena, ta vest je preuzeta iz Bi-Bi-Sija.
Dosta glumaca u svojim ulogama silazi u publiku, izlazi iz publike. Da li je to na neki način dodatni kontakt sa publikom?
− To je potpuno prirodan impuls koji je dopreo sa ove pozornice, male, ali funkcionalne. Tesna je ova pozornica za osam glumaca. Ova zgrada Bioskopa Moravica nije smišljena za pozorište. Dakle, jedan od razloga ovog uspostavljanja kontakta sa publikom, a i vrlo zgodno da na taj način kažemo da smo tu gde jesmo.
Koliko sam shvatio, ovo je prvo izvođenje dela.
− Ovo je pra izvedba, ali na amaterskoj sceni. Prvi put se igra i u mojoj je režiji. Komad se odnosi na 2012, a napisan je 2013. godine. Verujem da će se u vrlo skoroj budućnosti igrati i na profesionalnoj sceni. Dakle, Sokobanja je imala tu privilegiju da se prva upozna sa ovom dramom koja se tiče i ovog područja, geografskog, dakle ove regije. Ona izvanredno dobro komunicira i sa drugim područjima, ali ipak je reč o Rtnju kao simbolu, velikom krovu Srbije. Onda je to jedna dodatna motivacija.
I na kraju, šta očekujete od ove predstave i od ovog ansambla? Kako će ona žveti?
− To će zavisiti od mogućnosti, amaterski pozorišni život je pun nedaća, tu su prvenstveno finansijske prirode. Nešto je bolja situacija u profesionalnom pozorištu, ali ovde se radi srcem, energija se prikuplja upravo iz tog našeg organa koji nas čini živim. Ja se nadam i uzdam u ansambl uz direktorku Daliborku Stevanović, da će naći način da ova predstava živi, ali što bi rekli junaci, za sve su potrebne narodne pare, odnosno, potrebna je neka potpora da bi se otišlo do nekog drugog grada i stiglo i do festivala. Ima u amaterskom pozorišnom životu dobrih festivala na kojim bi ova predstava trbala da se pojavi ukoliko bi glas dopreo o njoj.
