Први утисци писца и редитеља др Миливоја Млађеновића комада „Гороцвет”, након препремијере, одржане у понедељак 23. децембра, били су више него позитивни, што се видело и на изразу његовог лица.
У разговору за наш портал, Млађеновић је говорио о представи и глумцима из Аматерског позоришта „СБ”, као и о публици. На наше питање о првим утисцима, није крио задовољство.
− Изненађујуће добри. Кажем изненађујућe зато што су ме упозорили да је сокобањска публика васпитавана на другим жанровима, углавном комичним и ово јесте комедија, али нешто опорија. Тако да, веома сам задовољан како је то одјекнуло вечерас у публици, и по реакцијама публике, судећи, направили смо један добар позоришни посао у овом лепом бањском месту.
Пуни сте хвале када је у питању ансамбл.
− Имам разлога да га хвалим, зато што ја имам искуства у раду и са професионалним глумцима и са аматерима и нигде нисам још срео, када су у питању аматери, младе људе који са толико енергије, са толико жара, воље, толико интересовања за причу о којој се ради, коју они треба да учине живом на позорници, да неко тако добро осећа и тако брзо реагује и тако брзо ради. То је заиста за мене било врло фасцинантно. Било је то једно лепо задовољство и мислим да је важно да се то зна и у овом граду, односно Сокобањи, да има један добар глумачки нуклеус и то није изненађење за оне који знају, који познају Сокобању. Они су глумци од којих већина њих има већ десетине премијера, урађених овде у сокобањском позоришту, али да вам кажем, да су овде и двоје глумаца који су први пут стали на сцену. То је заиста вредан знак.
Колико је било тешко са оваквим аматерским ансамблом испричати једну озбиљну причу на један духовит начин, која је покренула многе друштвене теме, које једно српско друштво можда годинама мучи?
− Видели сте вероватно да је у поднаслову ове комедије то инспирисано Бокачом и Декамероном. То велико дело романескно, односно приповедачко светско, је мени послужило као узор да сместим причу на Ртањ и то у скоро документарној равни зато се и зове „Гороцвет 2012”, то је она година када је био заказан смак света. Ртањ је планина која ме мистично привлачи као и већину наших грађана. Ја сам тамо чето боравио и у једном пријатељском разговору са једним директором позоришта договарао да напишем комад, напишем драму. Није тада било директно речи о томе, али ја сам се тиме руководио и испричао, чини ми се, причу о то је нека врста чистилишта у ствари нашега у време невољно, у време када вас задеси велика опасност и једна групица људи се разних карактера, разних преференција нашла на Ртњу тражећи спас и сви они имају своје проблеме емотивне, своје људске карактере који су различитог соја, различитог кова, али се они разоткривају потпуно у тој непосредној слутњи велике погибељи, односно те апокалипсе, смака света, како год хоћете и зато се они и разуздавају као што се разуздавају и у Бокачу и Декамерону. Помињем Бокача и помиње се овде експлицитно његово дело, али дело је самоникло односно потпуно наше, оно само негде у даљини има ту идеју која се налази и у том великом роману, а унутра јесте испричана прича и о нашем друштву и о томе какви смо на различитим подручјима и у подручју права и у подручју религије, односно вере и оних најскривенијих људских тајни љубавних.
У редитељском смислу, покушали сте да примените различите технике, било је ту и певања и дијалога, монолога и сценских покрета.
− Па било је потребе да се понешто од тога објасни, јер је ово привидно реалистичка потпуно драма, скоро натуралистичка у неким елементима. Опет, с друге, стране кад поменете ово певање, односно ове сонгове где некад они објашњавају суштину некога лика или већ препричава оно што је већ било, то помало подсећа на поступак Бертолта Брехта и то је оно што онеобичава ову целу причу. Ми смо на тај начин код ових аматера превазишли то да позориште доживљавају као неку мистификацију, него је то демистификација. Тај реализам је само привидан, а унутра је чист театар који подразумева и гледаоце који врло добро знају да су у театру, да гледају представу и да је то све представа, без обзира на што то одјекује као истина о нама. Сада, на крају крајева, и на самом почетку и радио емитује вест о скупљању. Та вест није изнишљена, та вест је преузета из Би-Би-Сија.
Доста глумаца у својим улогама силази у публику, излази из публике. Да ли је то на неки начин додатни контакт са публиком?
− То је потпуно природан импулс који је допрео са ове позорнице, мале, али функционалне. Тесна је ова позорница за осам глумаца. Ова зграда Биоскопа Моравица није смишљена за позориште. Дакле, један од разлога овог успостављања контакта са публиком, а и врло згодно да на тај начин кажемо да смо ту где јесмо.
Колико сам схватио, ово је прво извођење дела.
− Ово је пра изведба, али на аматерској сцени. Први пут се игра и у мојој је режији. Комад се односи на 2012, а написан је 2013. године. Верујем да ће се у врло скорој будућности играти и на професионалној сцени. Дакле, Сокобања је имала ту привилегију да се прва упозна са овом драмом која се тиче и овог подручја, географског, дакле ове регије. Она изванредно добро комуницира и са другим подручјима, али ипак је реч о Ртњу као симболу, великом крову Србије. Онда је то једна додатна мотивација.
И на крају, шта очекујете од ове представе и од овог ансамбла? Како ће она жвети?
− То ће зависити од могућности, аматерски позоришни живот је пун недаћа, ту су првенствено финансијске природе. Нешто је боља ситуација у професионалном позоришту, али овде се ради срцем, енергија се прикупља управо из тог нашег органа који нас чини живим. Ја се надам и уздам у ансамбл уз директорку Далиборку Стевановић, да ће наћи начин да ова представа живи, али што би рекли јунаци, за све су потребне народне паре, односно, потребна је нека потпора да би се отишло до неког другог града и стигло и до фестивала. Има у аматерском позоришном животу добрих фестивала на којим би ова представа трбала да се појави уколико би глас допрео о њој.
