Сокобањски песник и учитељ Горан Петровић добитник је награде „Драганово перо”, најзначајнијег признања на лесковачком фестивалу поезије „У ритму дијалекта”, који је ове године одржан четврти пут. У конкуренцији је било 60 стваралаца из целе земље, а Горанова песма „Моје сељанке” изабрана је као најлепша на дијалекту.
Тема Петровићеве награђене песме јесте тежина живота сеоске жене, посебно када у данима старости остану, како песник пише, „у чамотињу и самотињу”, кад „нико не доди, а живот прооди”.
– ‘Моје сељанке’ говори о животу жене од рођења па све до смрти. Да будемо искрени ипак је живот жене тежи него живот мушкараца. Имам ја и једну песму ‘Моји сељаци’, али наш живот је лакши него живот жена, па и сам ритам те песме и сама песма је много веселија – каже нам Петровић, на почетку разговора који водимо у његовом дому у Сокобањи.
Песма носи и посебну емоцију, због тога што је Горан написао на свом родном дијалекту, говору који не заборавља. Кроз своју поезију он га чува од заборава за неке будуће генерације да би, како каже, потомци знали како су им говорили прадедови и чукундедови.
– У Србији постоји више дијалеката. То су источно-херцеговачки, шумадијско-војвођански, косовско-ресавски, тимочко-призренски. Наша општина Сокобања припада тимочко-призренском дијалекту који се дели на тимочко-лужнички, сврљишко-заплањски и јужно-моравски. У самој Сокобањи говори се јужно-моравски и сврљишко-заплањски. Тај сврљишко-заплањски говори се у источном и још неким деловима Сокобање и то је мој матерњи говор. Кад неко каже неку реч на том нашем сврљишко-заплањском говору људи су склони да га исмевају због тога. Овде долази много туриста, па онда наши људи ‘ајде ‘оће да им се можда неко не насмеје па онда покушавају да говоре мање-више стандардним језиком – каже сокобањски песник и истиче да је тимочко-призренски најизворнији говор у српском језику и да има највише архаичних, старословенских речи.
Фестивали попут овог у Лесковцу доприносе да се очува лепота тих народних говора, а наш саговорник каже да народ у јужнијим крајевима Србије више негује своје дијалекте.
– На овом фестивалу у Лесковцу били су представници свих дијалеката. Фестивал је јако значајан и то се види по томе што иза њега стоји Министарство културе Србије, што га покрива Радио Телевизија Србије и што је председник жирија госпођа Софија Милорадовић, директорка Института за језик Српске академије наука и уметности. Драго ми је што има много младих људи који пишу на дијалекту. У овом нашем делу, Књажевац, Сокобања, део Зајечара, мало ко пише на дијалекту, доле је то много више заступљено и пишу јако лепе песме. Мени је то само подстрек да наставим са овим радом – напомиње Петровић.
У припреми је и књига која ће, по речима, нашег аутора остати сведочанство не само о говору него и о животу у прошлости.
– Имам већ неколико песама у својој збирци ‘Прича на дијалекту’ и монодрами ‘Стани водо, стани водо’ и она је цела на дијалекту. Сад припремам опет једну књигу, то ће бити неки завичајни речник, од А до Ш. Како ће то да изгледа, рецимо слово А-авлија и онда пишем причу о авлији и изнад те приче, изнад наслова, све речи које су на том сврљишко-заплањском говору за које људи можда не знају шта значе, онда ће то бити и неки превод – упознаје нас песник са садржајем књиге.
На крају разговора говори нам стихове помало шаљиве песме коју је посветио својим сељацима.
Моји сељаци
Живели брале ај да смо живи,
диг се наздрави капу накриви,
дома би ишал ђавол ми не да,
ене певаљка у мене гледа.
Певаљко, душо, љуби те чича,
водим те дома готова прича,
очи ти црне кај трњине,
уста румена кано дрењине.
Моји сељаци жилави старци,
неки пут пивци и весељаци,
саг се сећају како је било,
како се пило и веселило.
Текст: Кристијан Ђорђевић; Јелена Радовановић
Фото: Кристијан Ђорђевић; приватна архива
