Било је то време забаве у Сокобањи. Музика је свирала у вили „Србијаˮ, „Сокоградуˮ и „Српском краљуˮ, потоњем „Озренуˮ, а данас Легату и галерији Милуна Митровића. У „Касинуˮ је свраћао Нушић да слуша и види конобара Алексу…
– Није било бетона у кући. Биле су обичне зидане чакмаре са прућем и плевом. Било је некако присније. Ово сада није бања, ово је индустрија – сећао се Брана Буша неких каснијих времена из Сокобање, како је описано у „Сокобањском споменаруˮ.
Бранислав Нушић, српски књижевник, писац романа, драма, прича и есеја, комедиограф, новинар, дипломата и истакнути фотограф аматер, рођен је као Алкибијад Нуша на данашњи дан, 8. октобра 1864. године. У Сокобању је радо долазио. Најчешће је одседао у вили „Данчеˮ, а у кафану најрадије код Војислава Воје Стојановића. Тих година, око 1935. у Сокобањи су биле популарне кафане „Мали Сокоградˮ, „Касинаˮ, „Ладна водаˮ и „Кантина на Врелуˮ, а у свим тим кафанама радио је и Воја Стојановић, тада познати мајстор за гурманлуке.
Нушић се дружио и са сокобањским фотографом Синишом Ристићем који се угледао на свог мајстора Милисава Милисављевића. Он је још 1905. године фотографисао групу истакнутих бањских гостију, и на чијој фотографији се налазе Стеван Сремац, Александар Белић, Слободан Јовановић, Павле Поповић, Станоје Станојевић, Тихомир Ђорђевић и Михајло Поповић. Ристић који је пошао путем свога мајстора фотографисао је, уз молбу што и приличи једном фотографском занату и култури фотографије, Бранислава Нушића и његову супругу Даринку. Тада је и настала једна од чувених фотографија, познатог писца у чамцу на Моравичком језеру (данас део код хотела „Сунцеˮ) фотографисана са Таш ћуприје. Та фотографија била је, може се рећи, узрок настанка и оне друге која има велику важност за Сокобању, јер је обележила сва будућа дешавања.
Приликом доласка у Ристићеву фотографску радњу по фотографију, Нушић је спазио у излогу и фотографију Сокограда, која му се допала и предложио Ристићу да допише неколико речи како би се фотографија и разгледница боље продавале. Тада је и настала крилатица „Соко-Бања, Соко-Град, дођеш матор одеш младˮ, коју нико ни до дана данашњег није умео нити био кадар, а ни желео да замени неком другом, која би понајбоље описала Сокобању.
И Синиша Ристић и његов мајстор Милисав Милосављевић су фотографи преко чијих фотографија ми данас можемо видети како је некада изгледала Бања под Озреном, шта се то променило, шта је остало исто, а чега нажалост више нема.
Када је тридесетих година долазио у Сокобању познате су биле и кафане „Хајдук Вељкоˮ, „Европаˮ, „Ловацˮ, „Пролеће и Зораˮ. Аутомобили су били права реткост. Бербери су вадили зубе, таблић се играо у џак брашна, а долазило се у фијакерима. Ишло се лагано и без журбе. Нушић који је долазио са кћерком одлазио је и у шетњу и на излете, на тадашње језеро на Врелу, на планину Озрен, водопад Рипаљку, Лептерију и извор Моравице.
Нушића су волели у Сокобањи, јер су и њега и његове пајташе увек сретали у добром расположењу, спремне за шалу. Никада није журио, а свако лето остајао је у у бањи три до четири месеца, увек ведар и расположен за шалу. У таквом расположењу настајале су његове крилатице, а и производи попут чекрка за даме. Кафана на Врелу која се налазила на брегу и поприличној стрмини, није имала степенице, до само ископане земље. На предлог Нушића направљен је и чекрк за даме. Та, рекло би се данас модерно „гондолаˮ, служила је као атракција за позамашне даме којима је стављан опасач или конопац око паса, а двоје који се налазе на врху вукли су конопац. Многе госпође су хтеле и да се покажу пред Нушићем, а њему је било најдраже када би се појавила која позамашнија, вриштећи и цијукајући да се све орило од смеха. Нушић је тада имао 70 година, а како је и записано „ваљао се од смеха, као фићфирић, што се преносило на остало друштвоˮ.
Тако је био описан боравак Нушића у Сокобањи, овако у скраћеном облику, као и време које је зацело било другачије од овог данас. Време и човека који је својим делима овековечио свакодневницу српског друштва у 19. и 20. веку. Његове социолошке анализе применљиве су и актуелне и у 21. веку. И ко зна, можда би се поново пронашла по која ситуација, актуелна у малом граду (било друштвена, политичка или културна), који настоји да врати то неко монденско у своје окриље, али му тренутне прилике то не дају па и то „монденскоˮ измиче, била модел и по које нове комедије. Можда дела базираног на нашем свакодневном и надасве лепом животу. Не каже се код нас за џабе… „Ко не зна за шалу, не зна ни за молитвуˮ.
