Bilo je to vreme zabave u Sokobanji. Muzika je svirala u vili „Srbijaˮ, „Sokograduˮ i „Srpskom kraljuˮ, potonjem „Ozrenuˮ, a danas Legatu i galeriji Miluna Mitrovića. U „Kasinuˮ je svraćao Nušić da sluša i vidi konobara Aleksu…
– Nije bilo betona u kući. Bile su obične zidane čakmare sa prućem i plevom. Bilo je nekako prisnije. Ovo sada nije banja, ovo je industrija – sećao se Brana Buša nekih kasnijih vremena iz Sokobanje, kako je opisano u „Sokobanjskom spomenaruˮ.
Branislav Nušić, srpski književnik, pisac romana, drama, priča i eseja, komediograf, novinar, diplomata i istaknuti fotograf amater, rođen je kao Alkibijad Nuša na današnji dan, 8. oktobra 1864. godine. U Sokobanju je rado dolazio. Najčešće je odsedao u vili „Dančeˮ, a u kafanu najradije kod Vojislava Voje Stojanovića. Tih godina, oko 1935. u Sokobanji su bile popularne kafane „Mali Sokogradˮ, „Kasinaˮ, „Ladna vodaˮ i „Kantina na Vreluˮ, a u svim tim kafanama radio je i Voja Stojanović, tada poznati majstor za gurmanluke.
Nušić se družio i sa sokobanjskim fotografom Sinišom Ristićem koji se ugledao na svog majstora Milisava Milisavljevića. On je još 1905. godine fotografisao grupu istaknutih banjskih gostiju, i na čijoj fotografiji se nalaze Stevan Sremac, Aleksandar Belić, Slobodan Jovanović, Pavle Popović, Stanoje Stanojević, Tihomir Đorđević i Mihajlo Popović. Ristić koji je pošao putem svoga majstora fotografisao je, uz molbu što i priliči jednom fotografskom zanatu i kulturi fotografije, Branislava Nušića i njegovu suprugu Darinku. Tada je i nastala jedna od čuvenih fotografija, poznatog pisca u čamcu na Moravičkom jezeru (danas deo kod hotela „Sunceˮ) fotografisana sa Taš ćuprije. Ta fotografija bila je, može se reći, uzrok nastanka i one druge koja ima veliku važnost za Sokobanju, jer je obeležila sva buduća dešavanja.
Prilikom dolaska u Ristićevu fotografsku radnju po fotografiju, Nušić je spazio u izlogu i fotografiju Sokograda, koja mu se dopala i predložio Ristiću da dopiše nekoliko reči kako bi se fotografija i razglednica bolje prodavale. Tada je i nastala krilatica „Soko-Banja, Soko-Grad, dođeš mator odeš mladˮ, koju niko ni do dana današnjeg nije umeo niti bio kadar, a ni želeo da zameni nekom drugom, koja bi ponajbolje opisala Sokobanju.
I Siniša Ristić i njegov majstor Milisav Milosavljević su fotografi preko čijih fotografija mi danas možemo videti kako je nekada izgledala Banja pod Ozrenom, šta se to promenilo, šta je ostalo isto, a čega nažalost više nema.
Kada je tridesetih godina dolazio u Sokobanju poznate su bile i kafane „Hajduk Veljkoˮ, „Evropaˮ, „Lovacˮ, „Proleće i Zoraˮ. Automobili su bili prava retkost. Berberi su vadili zube, tablić se igrao u džak brašna, a dolazilo se u fijakerima. Išlo se lagano i bez žurbe. Nušić koji je dolazio sa kćerkom odlazio je i u šetnju i na izlete, na tadašnje jezero na Vrelu, na planinu Ozren, vodopad Ripaljku, Lepteriju i izvor Moravice.
Nušića su voleli u Sokobanji, jer su i njega i njegove pajtaše uvek sretali u dobrom raspoloženju, spremne za šalu. Nikada nije žurio, a svako leto ostajao je u u banji tri do četiri meseca, uvek vedar i raspoložen za šalu. U takvom raspoloženju nastajale su njegove krilatice, a i proizvodi poput čekrka za dame. Kafana na Vrelu koja se nalazila na bregu i popriličnoj strmini, nije imala stepenice, do samo iskopane zemlje. Na predlog Nušića napravljen je i čekrk za dame. Ta, reklo bi se danas moderno „gondolaˮ, služila je kao atrakcija za pozamašne dame kojima je stavljan opasač ili konopac oko pasa, a dvoje koji se nalaze na vrhu vukli su konopac. Mnoge gospođe su htele i da se pokažu pred Nušićem, a njemu je bilo najdraže kada bi se pojavila koja pozamašnija, vrišteći i cijukajući da se sve orilo od smeha. Nušić je tada imao 70 godina, a kako je i zapisano „valjao se od smeha, kao fićfirić, što se prenosilo na ostalo društvoˮ.
Tako je bio opisan boravak Nušića u Sokobanji, ovako u skraćenom obliku, kao i vreme koje je zacelo bilo drugačije od ovog danas. Vreme i čoveka koji je svojim delima ovekovečio svakodnevnicu srpskog društva u 19. i 20. veku. Njegove sociološke analize primenljive su i aktuelne i u 21. veku. I ko zna, možda bi se ponovo pronašla po koja situacija, aktuelna u malom gradu (bilo društvena, politička ili kulturna), koji nastoji da vrati to neko mondensko u svoje okrilje, ali mu trenutne prilike to ne daju pa i to „mondenskoˮ izmiče, bila model i po koje nove komedije. Možda dela baziranog na našem svakodnevnom i nadasve lepom životu. Ne kaže se kod nas za džabe… „Ko ne zna za šalu, ne zna ni za molitvuˮ.
