Мало село, ал’ поштује природу и не заборавља светињу

Друштво Туризам

На југозападним обронцима планине Девица, подручју које се назива Голаком, на 25 километара од Сокобање и око 750 метара надморске висине налази се село Раденковац. Ово рустично село, које изгледом својих кућа и амбијентом, враћа далеко у прошлост, у последње време кроз напоре заљубљеника у природу, планинара, мештана, поново оживљава.

У селу се налази и браниште „Рудина”, шума столетних храстова која је живи сведок бурне историјске прошлости. Овде су некад прелазили Турци. Неки од тих храстова су били деца пре Првог српског устанка, неки су већ имали унучад након ослобађања од Османске власти, а за многе се претпоставља да својом дебљином и годовима, сежу и даље у прошлост. Ту је и Еколошко-планинарски дом „Певац”, некада сеоска школа, који је захваљујући Сокобањском еколошком друштву и планинарима Оштре Чуке, започео једну праву еколошку причу.

Сведок прошлости, и тема ове приче, је малена црквица. Називају је Петровдан. Она се се налази у планини, на ливадама Големог врха. Оивичена је каменом оградом, а према речима Бобана Стојановића, председника Месне заједнице, који у разговору каже да је то црквица Петра и Павла, претпостављамо да је и посвећена овим апостолима.

Данас ово село броји свега тридесет становника у двадесет кућа, али се увек о Петровдану окупе како би у весељу дочекали и овај празник.

− Нама је у плану да ту црквицу средимо. Како ћемо у томе успети је и мало већи захват, за нас, и за село. За ову црквицу се не зна тачно када је саграђена. Ми мислимо да је то било пре неких сто, стопедесет година. Али,сваког лета обележавамо. Тамо се излази,сечемо колач, окупљамо се. Имамо неке планове да радимо,скупили смо неку грађу,нарезали за кров. Видећемо. − каже Стојановић.

Поред мештана овог села, ова малена црква, која је негде и на 820 метара надморске висине, је и незаобилазни део путовања планинара. Њихова акција, која носи назив „Раденковање”, у свој итинерaр, поред шуме борова, Големог врха, кањона Беле реке, Манастира Спасовдан, ливада-Росуља, водопада, извора, Лесковика, врха Главчина и шуме Рудина, уврстила је у посету и ово место. Чести коментари тих посетиоца односе се, како на ту једноставну лепоту, тако и на вештину градње која видљиво по самом зиду припрате и зидова, на први поглед, не показује неке тврдо везивне материјале.

− Интересантно је да се црквица налази на самом врху брда. Свуда около има много згоднијих локација, али је ова црква баш на самом врху. Она је преживела нападе Турака и Бугара, и дан данас постоји, за разлику од осталих цркава у околини које су срушене. Остала села око Раденковца имају црквишта, а ово село је успело да задржи цркву − каже Младен Антић, председник ПД „Оштра Чука”.

Главна манифестације на овој територији је и 12. јула, на Петровдан, када се око ње окупе мештани Раденковца, Лабукова, села Језера, Новог села, Давидовца,са три међе општина Алексинац, Сврљиг и Сокобање.

− Постоје неке претпоставке да је црква из 17. века. Она је прављена традиционално, блато, слама, дрвене греде. И председник Месне заједнице Бобан Стојановић је више пута указивао на то да је Цркви потребна обнова, што је и евидентно. Село је скромно, колико је могло из свог буџета издвајало је нека средства. Наравно морамо да споменемо и ангажовање раденковчана који сваке године косе овај терен, и господина Бору Маринковића, који није родом одавде, али је дуже времена ту и који је сам уложио своја средства, направио клупицу, столове, и ето сада постоји тај мобилијар, за оне који желе овде да проведу један леп дан − додао је Антић.

Једна жива слика, деценијска, односи се на један боравак око празника Петровдана. Ливада у даљини. На њој човек, који на својим леђима носи хармонику. Упутио се из свога села Преконози како би се још једаред подсетио на рано детињство. Ова планина, Девица, дом је људи који су и упркос модерним временима сачували онај једноставан животни осмех. Историја и човек су једна тесно повезана реченица, јер да није једног, чињења или нечињења,ни други не би постојао,а камо ли било каква будућност. И ко зна колико још оваквих грађевина, историјских, тренутно заборављених, сакривених од погледа, се налазе на овој планини. Планетарно гледано, и једна земља може бити мала, али њени људи ипак поштују светињу.

1 thought on “Мало село, ал’ поштује природу и не заборавља светињу

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

3 × three =