Свака чаршија има своје знамените птице. То су она створења због којих смо одувек у грчу, јер поседују крила, а самим тим и све наше снове. Ове, рекли бисмо с апострофом, ’тице, оличење су и знамење свих чаршија, без обзира на то колико су оне велике или мале. Добро је што их има, јер без њих не би било ни снова, нити маште да ћемо се икада отиснути, па и појединачно, у неке неслућене висине. Додуше, „ко високо лети, ниско падаˮ… Али ако сте вешт летач и ако вам висина не ствара вртоглавицу, имате добре шансе да макар трен дуже останете у тим просторима који су многима недостижни, а некима поклоњени. Тај останак и опстанак умногоме зависи од много чега, па и од ветра, са које стране заправо дува.
На сокобањској чаршији најчешће ћете се сусрести са голубом или голубицом. Ови високолетачи, типлери, писмоноше, својеврсни превртачи, украсни и којекакви други, веома су присутни код нас, те и нема потребе тражити их по неким висинама. Случајан, али сигуран сусрет са овим птицама, које често виђамо како прелећу с једне стране чаршије на другу, загарантован је. Понекад је потребан и опрез приликом тог ниског прелета, да се не бисмо случајно сударили или сукобили са њима. Неке од њих су изражени специјалисти када је храна у питању, али су и свеждери, конаклије и меанџије, тако да за њих зиме нема.
Чести гости градских паркова јесу детлићи. Има их и градских и сеоских, разликују се по величини, али су препознатљиви по свом сталном куцкању о дрвеће, којим су непрестано у потрази за храном. Њихове лепе боје, са израженом црвеном капицом, у вечној су симбиози и слози са другим нијансама које красе њихово перје, чинећи ту коалицију боја складном целином. Њихова рођака, црна жуна, која се ређе виђа, увек је остала доследна тој црвеној капици која краси њено ноћноцрно перје.
Граду и животу његовом веома су битне роде. Оне су попут туриста, увек се „повратеˮ на своја гнезда и места која им се допадну. Роде, као птице селице, својеврсни су туристички посленици птичијег света, који наше зимске периоде проводе у другим туристичким крајевима, тропским и суптропским земљама, задужене лепотом наше средине за рекламу и промоцију, преносећи клепетањем кљуна добар глас о нама. Има и њихових рођака, као што су чапље, којима се овај наш град толико допада да никада не напуштају ово место. Док једном ногом стоје на тлу, небо грациозно надлећу у спором и сигурном лету.
Ниједан град, нити чаршија, не може без својих птица певачица. То су птице културе. За улогу сталне градске оперете задужени су вам врапци, сенице, као и чворак, који целе године пева своју љубавну песму. У Сокобањи сенице у парку на Бањици (Парку мира, од недавно) имају и своје мале кафанице, кућице у којима се радо хране. Иако се можда током зиме причини да та песма утихне, то је зато што су у потрази за храном, а ње има, јер градови служе као својеврсни кетеринг-бифеи птичијега света. А када се у центар поново врате ласте, на великој сцени градске позорнице одржавају се и међународни концерти у заједници са ластавицама породицом правих певачица из рода врапчарки.
У те певачице бањске чаршије иницијативно се умешала и шарена сојка, птица из рода врана. Али сојка не уме да пева. Њен је глас груб, храпав крик који користи као упозорење на разне пљачкаше међ’ тим градским светом. Уме добро и да се прикрије, имитирајући друге птице, па је, уколико је не видите, практично немогуће открити њен прави идентитет.
Градску интелигенцију, ипак, чине вране, наравно и гаврани. Њих свакодневно, од раног јутра до мрака, можете видети у центру Сокобање, или их бар чути. Гласници су Сокобање. Ове најинтелигентније птице на свету својеврсни су историчари, хроничари, читав један систем заната и професија, јер добро памте људска лица и умеју да се замере људима уколико су се некада огрешили о њих. Једном кад оставите утисак на њих, памтиће ваше лице и до пет година. Решавају градске загонетке, имају сложен комуникацијски систем, а са високопозиционираних грана градских платана и великих борова, посматрају свет који се туда мува и пролази. Међ’ гранама их можете чути како на својим „скупштинамаˮ стратешки планирају своје наредне потезе и доносе веома битне одлуке, које се понекад сукобљавају са интересима других птица, било из њихове врсте рода, било из неких других, ниже позиционираних у том птичијем свету.
Свим овим птицама заједничко је ипак једно, као и људима, брига за потомство. За малене ’тиће који ће касније постати велике, лепше речено с апострофом, ’тице. Брига за голупчиће и врапчиће, мале сенице и ластавичиће, вранчиће и гавранчиће. Када једном постану одрасле птице, њихова крила опет биће наш сан, да се и ми, као људи, отиснемо у те неслућене висине и свет око нас посматрамо из неке друге, можда лепше и боље перспективе.
(Гавран)
К.Ђ.
