У сокобањским селима Левовик и Богдинац две девојчице саме испуњавају школске клупе, али и даље чувају смех, игру и наду. У многим српским селима тишина је последњих деценија постала гласнија од дечје граје. Тамо где су некада школска дворишта одзвањала корацима и смехом десетина ученика, данас се све чешће чује само ветар који пролази кроз празна игралишта и гране старих стабала. Огласе се још понегде школска звона, али све тише, као да и сама знају да је деце из године у годину све мање. Са сваким угашеним огњиштем и са сваким младим човеком који оде, полако нестаје и оно што је одувек било срце села — школа.
А онда човек застане пред податком који звучи готово невероватно: једна школа — један ђак.
Иза те реченице не крије се само статистика, већ читав свет детињства које расте у тишини, далеко од великих школских ходника и бројних другара из клупа. Ово је прича о двема девојчицама, малим чуваркама својих школа и својих села.
Општина Сокобања има двадесет четири села. Наш пут прво води у Левовик, мало планинско село на падинама Озрена, удаљено петнаестак километара од Сокобање. Окружено природом и тишином, делује као место у којем време спорије пролази.
У истуреном одељењу Основне школе „Митрополит Михаило” дочекује нас учитељица Гордана Ђорђевић која је са овим местом повезала читав живот.
– Ја сам 1968. године кренула овде у школу. Када сам завршила Педагошку академију, наследила сам свог учитеља овде у Левовику. Радила сам девет година, потом прешла у матичну школу у Сокобањи, где сам провела двадесет једну годину, а прошле године сам се поново вратила да овде завршим свој радни век – прича она.
А онда застаде на тренутак:
– Веома је необично и жалосно што имамо само једну ученицу. Она је други разред. У селу више нема млађе деце и она ће бити последњи ученик ове школе.
Та ученица је Невена Марјановић. Иако сама седи у клупи, каже да је срећна.
– Срећна сам. Мало ми недостаје друштво, али све је океј. Учитељица ми је веома добра и веома добро учи свог ђака. Када је физичко, сама се играм. Сама се љуљам на љуљашци. Посматрам лептире, птице… Видела сам и ластавице.
Ластавице су дошле, а на јесен ће одлетети. Као да и оне, својим кратким боравком, подсећају на тужну судбину школе која полако остаје без деце.
– Али ја бих волела да ипак останем овде – тихо додаје Невена.
На растанку смо јој поклонили и књигу песама.
– Похвалићу се поклонима баки и деки Синиши – рекла је весело, стежући књигу као драгоценост.
Иста прича, само у другом селу.
У Богдинцу, лепом месту на десној обали Сеселачке реке, Хелена Јовановић сама чини читаву школу. Она је четврти разред и њеним одласком у пети, школа ће закључати врата.
– Учитељица Горана ми је и учитељица и другарица. Посебно волим српски језик… Не, не, енглески – насмејала се па брзо исправила саму себе.
Онда смо је замолили да на енглеском каже да је сама у школи.
И тада смо схватили нешто необично — на свим језицима света самоћа звучи подједнако тужно.
И учитељицу Горану следеће школске године чека одлазак у неко друго место.
– И тамо ћу вероватно затећи мали број деце. У свим селима је тако. Ваљда је то наша судбина. Када сам ја ишла у пети разред, из четири села било је тридесет ученика у једном одељењу – каже она.
А пред крај разговора нисмо желели да останемо само на тузи.
Јер док год у неком селу постоји макар једно дете које ујутру крене ка школи, док год се негде чује корак ка учионици и отвори једна свеска, није све изгубљено. Школе нису само зграде, већ места у којима почињу снови и остају успомене.
– Надамо се да ће бити боље. Нада умире последња – рече нам учитељица на растанку.
А можда би се могло додати и ово: док год постоје Невене и Хелене, још увек има ко да сачува школско звоно од тишине.
Власта Н. Ценић
