У пољима села Сесалац: Воћњак европског изгледа са плодовима српског укуса

Претходних неколико написа о нашем боравку у сокобањском селу Сесалац били су посвећени проблемима са којима се сусреће ова средина, али да живот није црно-бела прича потврђују нам и утисци након обиласка засада јабука у власништву Жељка Маринковића. 

Зналачки одабрана парцела, чини нам се окренута према истоку и југу, указује да се наш домаћин од почетка определио за савремену производњу какву смо виђали у Северној Италији и другим европским регијама у којима се гаји ово воће. На 36 ари засађено је 1.400 стабала више сорти јабука, попут „ајдаредаˮ, „муцуаˮ, „либертијаˮ… 

Воћњак се налази на нешто већој надморској висини, па су избегнути касни пролећни мразеви карактеристични за воћњаке поред река и у низијама. 

Жељкова породица, поред поменутог засада, има још два воћњака, на 50 ари засађено је 350 стабала шљиве, а на тридесетак ари 180 стабала брескве. 

Овај воћар каже да је раније на овом подручју било засада јабука и шљива, али да се он први усудио да подигне засад брескве. 

– Право да вам кажем, ни ја нисам знао да ли ће ова воћка успети овде код нас. Изгледа да се клима променила, тако да код нас без проблема одлично успева и бресква. Нисам то очекивао, а и плод је доброг укуса – са поносом каже наш домаћин. 

Док о свему ћаскамо, поглед нам се не скида са лепо негованог и уређеног јабукара и поносни смо на оно што се пред нама пружа. Воћари из овог краја више не морају да путују у иностранство или у друге воћарске крајеве да би видели предности савременог густог узгоја садница. Ту, на дохват руке, у Сеселцу, имају пример такве производње, нарочито када домаћин заокружи целокупну инвестицију. 

– Ових дана треба да поставим систем ‘кап по кап’, пошто имам све купљено. До сада суша није била проблем, али прошла година је била са веома мало падавина и то се одразило на квалитет јабуке. Воде има. Изнад имам извор, али се дешава да преко лета пресуши. Купио сам пумпу, испод је река, тако да неких 300 метара ћемо до базена гурати воду, а онда природним падом у систем ‘кап по кап’ – објашњава нам Жељко како ће решити настали проблем и додатно осавременити свој воћњак. 

Ту се не завршава прича овог амбициозног воћара. Он објашњава да ово подручје у прошлости није било често погођено великим градоносним непогодама, али да ипак размишља о постављању мреже за осенчавање воћњака. Вели да „велике врућине преко лета наносе штету плодовима и долази до ожеготина на плодовимаˮ. 

Ни ту није крај улагањима. Технологија гајења оваквих засада је скупа и, поред великог труда, уложена је и значајна свота новаца. Ипак, Жељко не одустаје. Уз сопствена средства, рачуна и на подрушку путем субвенција општине и републике. 

– Засад сам сам подигао сопственим средствима, али сам за систем ‘кап по кап’ и атомизер конкурисао код Министарства. Можда ове, можда наредне године планирам да на исти начин набавим неки таруп. Планирам да између редова засадим траву, а да се обрада врши само у реду. Има једна мера, прерада, коју субвенционише Општина Сокобања, преко које може да се купи опрема за складиштење, гајбице, као и опрема за обраду и прераду воћа, попут пасирке и сличних уређаја за оне који желе да се баве прерадом – каже наш домаћин, наговештавајући да ће воће из ових воћњака ускоро можда до купаца стизати и као прерађевина. 

На крају ове, како сада ствари стоје, успешне приче о воћњаку и његовим плодовима, треба истаћи још три важне ствари: одрживу пољопривреду, безбедну храну и потребу за сталним усавршавањем знања. Непосредно изнад воћњака Жељко гаји пчеле које доприносе опрашивању, а за нас су и нека врста гаранције да се хемијска заштита воћа спроводи минимално, само када је неопходно и уз употребу блажих препарата. Нико није луд да трује сопствене пчеле. Приликом избора сорти јабука овај воћар је бирао оне које захтевају мање прскања од неких савременијих сорти. 

– Јабуку сам продавао људима у Сокобањи. Купе једну количину, буду задовољни, па наруче још, тако да није било проблема са пласманом – потврђује нашу претпоставку. 

За овакав вид узгоја воћа потребно је знање и стално учење, што овај сесалачки воћар добро зна. У томе му помажу колеге из Смедерева, краја познатог по добрим воћарима. 

– Имамо пријатеље који се баве воћарством у Смедереву и орезивањем. Сваке године дођу на дан или два и резидбу обавимо заједно. Она је веома битна за род и стање воћнака – прецизнији је Жељко. 

А ми одлазимо из воћњака пуни позитивних утисака, са мишљу да на јесен поново пређемо неколико десетина километара и будемо међу купцима ових јабука. Када је у питању здравствено безбедна храна, раздаљина не би смела да буде препрека.