Ирина Черњавски Шантрић сликарка и песникиња пореклом из Метохије, рођена у Пећи, прогнана из завичаја и већ три деценије настањена у Београду, била је један од учесника тек завршене овогодишње ликове колоније „Сокоградˮ у Сокобањи. Ово јој је трећи пут у протеклој деценији да инспирацију за допуну свог богатог опуса под називом „Одјек вековаˮ налази у прелепим призорима овдашње природе.
Осим похвале организаторима, ова уметница не штеди речи када је у питању Сокобања, за коју каже да је сама по себи инспиративна, као и оно што је могла да види и доживи обиласком водопада Рипаљка и саме реке Моравице, описујући те призоре као нестварно лепе. Као што се она одушевљава доживљеним у Сокобањи, исти осећај изазива и наш поглед на слику коју је стварала на колонији, а која нам сугерише нашу богату прошлост овековечену на сликарском платну.
– Ово је опус који се зове ‘Одјек векова’. Иначе већ петнаестак година истражујем и бавим се искључиво том тематиком. То је једно потпуно лично и симболично сликарство. Базира се на истраживању између савременог ликовног израза и традиционалног или епохалног фрескописа, пошто ја потичем из Метохије. Покушавам да спојим потпуно једну своју имагинарну причу, где те фреске и даље живе кроз епоху, кроз векове, где се преламају векови, ти процепи – каже ова уметница о свом раду насталом на колонији.
Орнаменти са ктиторских одежди, који асоцирају на једну изузетно моћну историјску епоху, затим декор одежди, па епитрахиљи, буде у посматрачу жељу за сазнањем одакле све то потиче и о симболичном значењу тих осликаних предмета и мотива.
– Рецимо, на овој слици конкретно, ти појасеви које су носили, од велможа до витезова, налазе се на народној ношњи косметских жена, која је јако декоративна и наслеђује се с колена на колено. Тако да, у принципу, сама слика, не само ова слика него читав опус, на неки начин представља неко моје лично археолошко истраживање управо тог византијског мита који негде протиче нашим венама, а опет је преведен на један савремени ликовни израз – појашњава нам Ирина Черњавски Шантрић свој уметнички израз пренет на платно које је радила овде у Сокобањи.
Када се погледа досадашњи стваралачи опус ове уметнице стиче се утисак да она кроз ликовни израз на неки начин покушава да сачува историју и исконски дух православља, исказан и кроз средњевековне прекрасне фреске. Чини нам се да нас кроз ту дубину боје подсећа и на трагедију Балкана.
Можда за крај ове приче, уместо биографских података у којима се наводи да је ауторка дипломирала скулптуру на Факултету уметности у Приштини у класи професора Зорана Каралејића, а магистрирала сликарство у класи професора Петра Ђузе, да је три деценије на ликовној сцени у Србији и иностранству и да је објавила две збирке поезије, треба навести речи једног нашег колеге који је написао „Метохију с чежњом из срца дочарава преко платна и потајно се нада да ће се вратити, као што су њени преци маштали о својој руској постојбиниˮ.
