Прича о сокобањском селу Сесалац је вишедимензионална. У зависности из ког је посматрана, може се сместити у контекст експанзије српског села седамдесетих година прошлог века, али и почетка његовог тихог одумирања на крају 20. и почетком 21. века. Резултат тих процеса је велики број једночланих и двочланих домаћинстава са скромним материјалним могућностима.
Сесалац, са својим природним и гастрономским потенцијалом, може бити и пример колико још има неискоришћеног простора за развој туризма на подручју општине Сокобања.
И на крају, боравећи у овој средини, наша екипа се уверила колико и мали кораци на обнови наших подпланинских села, попут доласка невесте из града, причињавају велику радост целе мале зјаеднице и дају неку минималну наду за бољу будућност сеоских средина. Такође, посматрано кроз пољопривреду, види се колико је нашим селима неопходно људи са визијом који осавремењавају своју производњу и прилагођавају је климатским променама. И оно што је једна од битнијих ствари, што су и европска искуства, а значајно је за опстанак сеоских подпланинских домаћинстава, то је потреба да неко од чланова породице буде запослен ван пољопривреде, са сталним и стабилним месечним приходом.
О свему овоме смо разговарали са мештанима Сесалца различитих генерација и занимања. Након боравка, стекли смо утисак да они и прелепа природа у којој живе жељно очекују путника намерника и верујемо да је шетња селом, одлазак до водопада, посета оближњој пећини, дружење са овим гостуљубивим људима и конзумирање здравих и укусних аутентичних намирница, попут сира и ртањског меда, једна о лепших ствари коју човек може да доживи. О свим овим темама говорићемо у неколико медијских садржаја који ће у току седмице бити објављени на нашем порталу.
Село у сећањима најстаријих становника
Улазимо у дом породице Драгана и Зоре Петровић, где затичемо једну породичну слављеничку атмосферу на којој су се окупиле комшије. Част је пала поводом рођења близанаца, праунука Павлета и Петра. У пратњи смо њиховог сина Жељка, чија је кћерка Жељана на свет донела ова два дечака, која су унела радост не само двема породицама већ целој заједници. Наравно, треба поменути и срећног оца Слађана Петровића.
За столом на коме је, поред осталог, преукусан домаћи сир и суво месо, започињемо причу са најстаријим гостима, у жељи да себи и читаоцима дочарамо некадашњи живот у овом селу.
Богомир Петровић зашао је у 84. годину живота, али својим оштрим умом и речитошћу одаје утисак богатог животног и радног искуства, драгоценог да се забележи као сведочанство једног времена кроз које је прошло ово, али и слична села у Србији. Он се са посебном носталгијом, али потпуно свестан и временом насталих промена, сећа периода када је насеље имало четири продавнице, културно-уметничко друштво, драмску секцију и још понешто што је чинило друштвени живот богатим и разноврсним.
Са поносом се наш саговорник сећа речи водитеља на једном догађају, мештанина Бање, који се публици, поред осталог, обратио речима „Ви сте град за Сокобањуˮ. Нажалост, садашњост је знатно другачија. У насељу нема ниједне продавнице, па око 130 становника по основне намирнице мора да одлази ван села. Богомир нам каже да је у његовој младости било 50 омладинаца који су учествовали у јавном животу. И треба му веровати јер попис становништва показује да је у време његовог одрастања и момковања од 1948 до 1961. у Сеселцу било од 958 до 915 становника.
Богомир је те 61. године прошлог века једној мештанки рекао судбоносно „даˮ, које поштује и данас, својој животној сапутници, годину дана млађој супрузи Дукандинки. За разлику од њега, који је радио у државној фирми и део радног дана проводио ван села, Дукандика је била домаћица, водећи рачуна о кући и имању. Када говори о тим данима наша саговорница истиче да није било лако одговорити обавезама.
– Ујутру домаћицу очекују послови у кући, а затим и одлазак на њиву. По повратку, опет кућни послови, али и они који су подразумевали храњење и негу стоке. Ништа ми није било тешко – каже ова жена, која својим говором и држањем показује да је имала јасне животне циљеве и да јој је породица била на првом месту. То је доказала дуготрајним браком, али и одгајањем сина Горана, који је познати грађанин Сокобање, али и веома успешан и цењен у свом послу просветног радника.
Богомир и Дукандинка, и поред свих изазова са којима се сусрећу на селу, нарочито у овим годинама када многе физичке послове не могу да обављају као некада, уопште не размишљају о животу у граду. За Богомира, градски живот су само зидине и асфалт.
Била у Аустралији, остала верна селу
Олгица Димитријевић, њихова десетак година млађа комшиница, ту је да помогне када затреба. Ова три становника дела села који називају „Рекаˮ потврђују ону стару, добро познату пословицу да је „добар комшија често вреднији (значајнији) од рођака који живи далекоˮ.
И Олгица нас подсећа на богат некадашњи друштвени живот, нарочито зими, који је обиловао догађајима попут забаве, дружења и слично. Али нам и препричава своје детињство, када се подразумевало и помагање у кућним пословима и помагање на имању попут храњење и надгледање стоке, пре свега оваца, као и послова прикладних тадашњем схватању дечјег узраста.
– И ништа нам није било тешко. Није било као сада, што деца узму бицикле и возакају се по цео дан путем – констатује наша саговорница.
Олгица има бројне наследнике, три сина и кћерку, који живе од Сокобање, Београда и Европе до Аустралије. Два пута је боравила на овом удаљеном континенту, у граду Сиднеју, и ако би можда могла да живи тамо, ипак је у свом селу своја на своме. Са посебним жаром описује јутарње буђење и испијање кафе поред реке, најчешће са својим комшијима.
Ова крепка становница нам предочава да и дан-данас обавља пољопривредне послове, производећи храну за себе и уживајући у мирном и опуштајућем животу у природи какву пружа ова сеоска средина. Без стриктних задужења и обавеза према било коме, јер их је кроз свој радни век, као домаћица покојног супруга који је био запослен, испунила и према породици и друштву. Било је ово својеврсне сведочење три мештана о прошлости, али и део садашњости села које има шта да понуди убрзаном и савременом човеку.
