Глумац Ненад Јездић: Узбудљиво је кад после свих искушења видимо ко су нам преци

Друштво Култура

Са једне стране врхунски глумац на сцени, са друге препуна сала одушевљене публике – овако би се у једној реченици могао описати синоћни сусрет глумца Ненада Јездића са сокобањском публиком у биоскопу „Моравица”. Монодрама „Књига о Милутину” Звездара театра, коју је публика нетремице пратила, режирао је и адаптирао Егон Савин. Настала је по истоименој књизи Слободана Данка Поповића, објављеној 1985. године, која по речима глумца нуди једну недвосмислену и недодирљиву меру истине. „Истину о узалудности неких политичких или каквих год идеја из оног времена Великог рата. Истину коју нису стварали ни победници, нити губитници, него они који су то искушење и то време рата и страдања изнели. То је оно што је најзаступљеније и у кућама и у домовима нашим”, каже за Сокопрес глумац који је са лакоћом изнео ову улогу, нелишећи је емоција и врхунског уметничког приступа.

Јездић, који је ову монодраму описао као духовни и материјални тестамент, каже да она нуди једну меру истине која може ганути човека и вратити га у колективно и емоционално сећање.

– Свака кућа, свако домаћинство, свака лоза, свако братство, свако племе, свака породица, намерно користим ове архаизме, имала је неког свог који је без поговора кренуо. Исто као и Милутин који каже ‘Србија мора да се брани’, у старту види неке узалудности, види да су те неке велике идеје једне државе јужнословенских народа у старту нереципрочне. У старту су нелогичне – каже глумац.

И сам јунак у овој причи нагађа и наслућује све те нелогичности, вођен својом ограниченом свешћу и својим простодушним језиком поставља питања која остају без одговора.

– Тај роман је оспораван, сви су га злоупотребљавали и користили како је то њима одговарало. Ја ту, у роману, пре свега видим једну натуралистичку и реалистичну причу појединца у вихору и у вртлогу неких догађаја на које не може да утиче, а стицајем околности и силом прилика је предодређен и осуђен, и живот га је довео у ту позицију да учествује у тим догађајима.

Глумац Ненад Јездић је, како нам каже, имао срећу и задовољство да са наследником баштине Слободана Данка Поповића договори да направе антиратну драму, што је била и порука писца. Посрећило му се да крајњи резултат буде нешто више од обичне представе. Комад који игра већ скоро двеста пута сваки пут га изнова обавезује да Милутинову дилему и емоције пренесе гледаоцима.

– Ова представа се и слуша, али и гледа и осећа. Ово је представа коју интензивно осећам и којој са једнаким емоционалним ангажманом, интимним и људским сваки пут приступам – износи своја осећања глумац.

Он каже да и сам понекад има дилему да ли је потребно оволико играти, изгарати и давати се, али онда додаје да је дужан управо истине ради и тих људи. И онда више дилеме нема, ни за њега, ни за публику.

– Некако се на један фантастичан и на начин на који само позориште може да донесе, ти људи поново роде, поново оживе, поново проговоре из свог менталитета, из своје интиме, из своје простодушности. Јако је узбудљиво кад, после свих ових искушења које смо ми као народ имали и преживели, после свог греха који смо свесно или несвесно примили на себе, видиш ко су били наши преци, кад видиш какви су то јунаци били, какви су то људи били, колико су били часни, колико су били чојствени… То је оно што представу чини интригантном и гледаном – каже нам Јездић кога ганутост Милутиновом судбином и искрене емоције не напуштају ни након силаска са сцене.

На крају разговора, популарни глумац прокоментарисао је и услове у којима је овај комад изведен синоћ у Сокобањи.

– Савршено. Ево колико сам се возио из Београда до Сокобање и нисам знао где долазим, дођем у нову салу, у нову гардеробу, дођем код домаћина, код људи који те сви сачекају на вратима. И без обзира на твој напор, без обзира на твоје неко тренутно стање схватиш колики је труд људи у Сокобањи – рекао је Јездић и захвалио се организаторима и публици.

Комад „Књига о Милутину” до сада је погледало више од 10 000 посетилаца, а важно је споменути и то да сценографију и костимографију потписује Весна Поповић, композиције Бора Дугић, а продуцент је Драгиша Ђургуз.

Текст: Кристијан Ђорђевић; Јелена Радовановић

Фото: Кристијан Ђорђевић; Културни центар Сокобања

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

one + 7 =