На подручју општине Сокобања настављају се значајна археолошка истраживања, која спроводе стручњаци са Археолошког института у Београду. Након завршетка радова на локалитету Девојачки камен у селу Врмџа, екипа научника преселила се на Озрен планину, тачније брдо Ковиљача, где се налази Татумиров град на коме су откривена и налазишта из гвозденог доба, најмлађег периода праисторије.
Сама ископавања где су отворене две пробне сонде смештена су на падинама испод града са чијих се тераса, кроз густу шуму, пружа поглед ка сокобањској котлини и амфитеатралном басену планине Озрен. Овај део има потенцијал и да развија културно-историјски туризам, а већ је познат и као лечилиште захваљујући Специјалној болници Озрен, а туристима је примамљиво због својих природних лепота, оближњег језера, као и водопада Мала и Велика Рипаљка. Сама Ковиљача и Татумиров град налазе се на високој стени смештеној изнад Велике Рипаљке и највишег слапа система каскада.
По речима археолога др Петра Милојевића, брдо Ковиљача и Мечији врх чине једну сутеску, малу клисуру реке Градашнице, која туда пролази од водопада ка Сокобањи. Он додаје да се истраживања на овом месту врше не само због података о постојању културног слоја, већ и због чињенице да су сутеске биле јако битне у саобраћајној логистици од праисторије до краја средњег века, односно периода који покрива археологија. То су била места на којима су подизана мања или већа утврђења која су контролисала путне правце.
– Доказ за то управо поред тога што овде имамо остатке античког утврђења а испод њега и праисторијске слојеве, јесу и остаци путева овде на планини Озрен који сведоче о значају саме планине у комуникацији у антици и средњем веку. Ради се о остацима путева на брду Копане паре и недалеко од извора Шопур. Такође са друге стране брда Мечији врх имамо још један градински тип локалитета који је контролисао опет неку површину тог амфитеатралног басена и сутеске о којој причамо и надамо се да ће нека будућа истраживања слична овим потврдити можда неки озбиљнији хоризонт и озбиљније утврђење на том локалитету – наводи стручњак.
Ранији налази са овог локалитета показали су да овде постоји развијени слој из касноантичког, односно рановизантијског периода. Према новцу који је ту пронађен претпоставља се да се ради о петом и шестом веку, што су потврдила и тренутна ископавања.
– За сада имамо керамичке налазе који се уклапају у тај период и који одговарају крају римског и почетку рановизантијског и касноантичког периода. Али у најдубљим слојевима градине, то је на неких 90 сантиметара открили смо и очувани праисторијски слој. Мало да објасним проблематику стратеграфије локалитета из периода где постоје заправо антички остаци. У римској војсци и касније у византијској војсци, било где да се подизао логор или било какава војна утврда, римска војска је имала инжињерију и они су једноставно имали обавезу да нивелишу терен. Тако да се врло често, нажалост, ми који се бавимо праисторијом сусрећемо са уништеним слојевима из праисторије. Проналазимо материјал али стратеграфија нажалост није очувана, тако да немамо увек прецизне податке. Овде је срећа да смо у овој сонди наишли да је последњи слој потпуно праисторијски, припада гвозденом добу, тако да ето имамо неких за сада минималних потенцијала за истраживање што се праисторије тиче. А када је у питању антика имамо одличне потенцијале, с обзиром да смо открили у првој сонди део античког сухозида који је вероватно био или део фортификације или део неке нивелационе преграде. Имамо овде остатке зида који можемо већ на површини пратити и на самом врху имамо остатке једне квадратне куле – појашњава наш саговорник.
Како додаје са открићем насеобина обично проналазе и нека сакрална места, попут цркви и светилишта. За Татумиров град везује се црквица Светог Јована у јужном подножју града, на почетку слапа Мала Рипаљака, која се помиње у извештају Милана Ђ. Милићевића из 1876-78. године. Она је веома мало очувана, али мештани и данас поштују ово свето место.
– Милићевић их помиње у неком издашнијем облику, али нажалост до нас су очуване само бледе сенке тог објекта. На Рипаљци се помиње једна пећина, увала, која је можда могла да буде испосница у то време. То је средњовековни обичај за манастире, врло често се јављају испоснице у тим спелеолошким објектима. Он је заиста доста мали, али је довољан за једну особу, тако да је могао да буде испосница, односно зазидана пећина у којем су испосници боравили неки период – појашњава.
Културно-историјски туризам је велики потенцијал сокобањске општине, сматра овај стручњак, додајући да је он за сада у великој мери неискоришћен.
– Ми смо на основу наших истраживања документовали велики број налазишта из праисторије, из антике, из средњег века, а и доста очуваних објеката из неког периода турске доминације, новог века, тако да заиста имамо велики потенцијал да се направи један културно-историјски парк овде са доста очуваних елемената који би могли заинтересовати туристе. Ако ништа друго, ако и немамо неке грађевинске остатке на неком од локалитета, имамо заиста лепу природу поред њега и лепе ствари које опет госту делују интересантно кад дође и кад зна да се налази на месту где је постојало праисторијско насеље, где може да научи нешто о топографији самих насеља из тог периода и да замисли живот у праисторији – истиче др Петар Милојевић.
Богата досадашња археолошка истраживања у Сокобањи обједињена су у монографији коју је приредио стручни тим са Археолошког института у Београду и Завичајног музеја Књажевац и он би требало ускоро да се нађе пред читалачком публиком.
Текст: К. Ђ; Ј. Р.
Фото: К. Ђ.
