Насеље Милушинац једно је од сокобањских села на истоку, смештено између карпатских планина Слемен и Крстатац. Пут који од центра села води до атрактивне пећине „Богова врата”, одвешће вас и до подножја брда на чијем се врху налази Милушиначко градиште. Село Милушинац било је познато и у турско време, а према фрагментима пописа видинског санџака из 1466. године који се налази у Архиву Председништва Владе Републике Турске у Истанбулу (Мешовита грађа – Историјски институт, година 1973), у то време спадало је под област Бању. Имало је 25 породица и било је тимар (титула –надзорник, управитељ) Оруџа и Мустафе, посадника тврђаве Флорентин.
Према речима археолога, овај локалитет мало је познат у литератури. Помиње га једино Тихомир Ђорђевић, етнолог, фолклориста, културни историчар и професор београдског универзитета у свом чланку „Уз Моравицу” из 1892. године, као место на коме су се још увек виделе зидине.
– На основу случајних налаза који су овде пронађени, можемо закључити да је градина била насељена још од периода енеолита, заправо бакарног доба. Познато је да је обновљена у периоду позног римског царства и да је вероватно свој највећи врхунац доживела у рановизантијском периоду, што можемо закључити на основу случајних нумизматичких налаза. Оно што је интересантно и оно што може да се види овде јесте да средином овог градишта пролази узан пут који је вероватно био каравански, за коње и друге теглеће животиње. Он је калдрмисан, подграђиван и према причи мештана саграђен у време Турака. Пошто немамо археолошких истраживања на овом локалитету, немамо ни ближих података – каже др Петар Милојевић, научни сарадник Археолошког института у Београду.
Милојевић додаје да разлог за запоседање ове градине на овом простору није сасвим јасан јер она не представља никакву стратешку позицију која би контролисала неке важне стратешке путеве. Могло би се претпоставити да је овде било неких рудника и сличних места за експлоатацију одређених минералних сировина чија је традиција вероватно кренула још од праисторије.
На платоу у подножју брда стоји и једна црквена грађевина. Окружена је дрвећем, ограђена жичаном оградом и у њеном дворишту се налази споменик палим борцима из Првог светског рата. На темељима који наличе на какве старе грађевине у неко скорашње време подигнута је и надстрешница дрвене конструкције закровљена црепом.
– Још један доказ да је ово налазиште било насељено у рановизантијском периоду пружају и остаци овог места где се налазимо. То су остаци једног црквишта које су мештани откопали и где можемо видети остатке апсиде од неке мале црквице, што је био неки типичан облик рановизантијског насеља. Горе у брду градина, а доле у подножју неко сакрално место и некропола. Недалеко одавде налази се и један термоминерални извор из околине Сокобање за који мало људи зна, али је мештанима јако добро познат. То је такође термоминерална лековита вода и то је био још један од разлога који је привлачио, нарочито, популације из ромејског царства и римског периода – каже Милојевић.
Плато на коме се налазимо и са кога се види и брдо на коме је Милушиначко градиште и сам локалитет делује излетнички. Широка ливада окружена шумом и заштићена од ветра. На ливади покрај пута је црква посвећена Светој Петки, а недалеко од ње и једна чакмараста са дрвеним прозорима, не толико старија кућа која има дугачку надстрешницу. Тик испод куће у засени дрвећа је и кладенац, извор хладне и слатке воде.
Место на коме се налазимо мештани овога села зову манастириште.
Мини емисију о Милушиначком градишту и његовом манастиришту, можете погледати на нашем (You tube) Каналу.
