– Све се бојим прочуће се ово место, све ће нагрнути амо и ја ћу морати да бежим одавде и да тражим неку другу бању. А где да нађем овакву лепоту и мир? Само да знате овде се умире, јер се свугде на свету мора умрети, али овде је живот лепши и ваљда нешто дужи – ове визионарске речи нашег нобеловца и великог књижевника Иве Андрића и данас, више од четири деценије након његове смрти, верно нам преносе са каквим је пијететом он доживљавао ово бањско место.
Сокобања је, посебно током ратних година, била честа станица великог писца. Овде је боравио за време рата 1942, 43. године начинивши концепт свог најчувенијег дела „На Дрини ћуприја”, које ће бити објављено 1945. године. После двадесет година рада у дипломатији и рата, који нас је снашао, Андрић се повукао да би избегао потписивање злогласног документа о сарадњи са немачким Рајхом. Пронашавши свој мир, неспутан ратним недаћама, овде достиже врхунац свог стваралаштва. Поред епске Ћуприје, Андрић је овде започео нека од својих најснажнијих дела, фантазмогаричну Јелену, шкрту и болну „Госпођицу”, а завршио је и босанску приповетку „Змија”. Обилазивши свог пријатеља, песника Радета Драинца, који се од туберкулозе лечио у санаторијуму на Озрену, имао је прилику да се сусреће и разговара са Крајишницима. Дубоко ганут оним што је од њих сазнао о стању у земљи, на крају „Змије” се запитао „Зар вреди све то због Босне патити?”. Ову реченицу Андрић ће, ипак, избрисати у другом издању рукописа.
Андрићев апартман
Пишчев боравак у Сокобањи изнедрио је и нека пријатељства. Једно од њих било је са Васом Дучићем, тадашњим директором хотела „Моравица”. Сада већ чувени апартман 144 на другом спрату хотела са погледом на кањон Моравице, био је најчешће место боравка великог књижевника. Педесета годишњица од доделе Нобелове награде, 2011. године, била је повод да се овај простор затвори за госте и адаптира у спомен-собу посвећену великом књижевнику. Књиге, софе и целокупан намештај апартмана 144, мимо модерног и луксузног простора хотела, бројне туристе данас подсећају на време Андрићевог боравка и стваралаштва у Бањи.
Инспирација коју је пронашао у Сокобањи стално га је враћала у овај крај. Седамдесетих година овде је сређивао и рукопис Омер – паше Латаса, који је објављен постхумно, али и поред тога што се сматра незавршеним делом, стекао је велику популарност. Писао је још о томе какви су људи у Сокобањи, на шта је све наишао и шта може да подстакне некога да ствара.
– Ја не знам чега стварно овде има, али знам да после петнаест, двадесет дана боравка у Сокобањи радим целу годину у Београду као препорођен. Немам никаквих тегоба. Шта ли је то? Ваздух или људи ови или особље Моравице, кисело млеко из села Језера или ови лекари. Не умем да објасним – записао је књижевник.
У Сокобањи је остало доста трагова у вези са Андрићевим ратним и послератним доласцима. Зидове aпартмана 144 красе и фотографије начињене током његовог боравка са пријатељима, академиком и политичарем Васом Чубриловићем и књижевником Мешом Селимовићем. Препоручивао је и другима да овде дођу, да се лече и одмарају.
Спокој под Озреном
Надахнутог природним богатствима и испуњеног душевним миром који се овде проналази, сокобањски крај Селимовића је вратио перу. Услед тешке болести аутору дела „Дервиш и смрт” учинило се да више никада неће моћи ништа да напише, а онда је боравак од двадесет дана у Сокобањи изнедрио роман „Острво”, који је објављен четири године након „Тврђаве”, односно 1974. године.
Слично се догодило и Добрици Ерићу. Након првог боравка у овом бањском лечилишту, када су престале дисајне тегобе, из његовог пера настала је једна занимљива збирка песама посвећена Сокобањи. На основу искустава чувених књижевника стиче се утисак да овај крај подмлађује и побољшава нарушено здравље. У овом амфитеатралном амбијенту „човек лакше дише, а онда му се враћа и та младост”, говорио је један од честих гостију Бање, славни Бранислав Нушић. Остала је тако забележена и чувена крилатица овог великог књижевника и комедиографа „Сокобања, Соко град – дођеш стар, одеш млад!” 
Ове речи Нушић је забележио на фотографијама свог пријатеља Сокобањца Синише Ристића, не би ли на тај начин повећао њихову продају. Очекивани ефекат је постигнут, а осим што је продаја разгледница скочила, Нушићеве речи постале су симбол сокобањског туризма.
Спокој у оази под Озреном налазила је и наша књижевница Исидора Секулић. Прва жена члан српске академије наука и уметности у Бању је дошла због проблема са плућима почетком Првог светског рата, али је и на њу сокобањска природа деловала инспиртивно, па као резултат њеног боравка настаје приповетка „Марица”.
– Бања је планинама окружена, има шума, има извора, али најлепши је у њој и над њом њен особити ваздух, радостан ваздух, умиљат ваздух. Човек осети непознато дотле задовољство што има плућа, што по природи непрестано дише. Ту човек сазна да је и срцу мио ваздух. Негде крај извора, под планином, срце више не потеже да пумпа и ради, оно се одмара, а груди препуне чистог ваздуха дижу и спуштају срце као на опругама. Срце у Сокобањи не туче, не лупа, него се љуљушка – писала је наша књижевница.
Кроз Сокобању је прошло још много значајних личности. Неки су одавде понели најлепше успомене, а некима од њих лепотица источне Србија била је последња животна станица. Књижевник Стеван Сремац овде је писао приступницу, тачније говор за пријем у Српску краљевску академију, међутим болест га је спречила да присуствује свечаном чину и овде је скончао августа 1906. године.
Широм Сокобање данас стоје спомен обележја као својеврсна захвалност славнима који су некада овде боравили. Спомен бисте Браниславу Нушићу, Исидори Секулић, Сремцу, Андрићу поносно стоје подсећајући нас да су стазе којима ми данас газимо и они некада корачали.
(Овај напис настао је на основу разговора са Љиљаном Николић, дугогодишњом новинарком Радио Сокобање и аутором више монографија о Сокобањи)
