Важан јубилеј за Сокобању: Два века од рођења митрополита Михаила

Наредну, 2026. годину, обележиће и један важан јубилеј, 200 година од рођења Михаила Јовановића, потоњег митрополита београдског Михаила. Ово је значајан јубилеј за Сокобању, јер је баштина коју је оставио овај знаменити Сокобањац и данас од велике користи како за Србију, тако и за овдашњи народ. 

Рођен је као Милоје 19. августа 1826. године у оближњем селу Трговишту, у сиромашној породици Милована и Марије. Основну школу завршио је у Сокобањи, а као најбољи ђак предложен је за даље школовање које је наставио у гимназијама у Зајечару и Неготину, у периоду од 1838. до 1840. Затим уписује Богословију у Београду. Као изузетно надарен ученик, 1846. године упућен је на школовање у Кијевску духовну академију, где је 29. марта 1853. године примио монашки чин с благословом митрополита Петра,. У Кијевско-печерсој лаври добија монашко име Михаило. 

Као млади јеремонах вратио се у Србију 1854. године и постао професор семинарије у Београду. Већ у октобру исте године изабран је за епископа ђабачког, а 11. октобра произведен је за архимандрита студеничког. У београдској Саборној цркви хиротонисан је 14. октобра за епископа, а 19. октобра устоличен у Шапцу. Митрополит је постао 25. јула 1850. године и управљао је црквом у време четворице Обреновића, Милоша, Михаила, Милана и Александра. 

За време његове митрополије проширена је и територија Српске цркве. Поред епархија које је затекао (београдске, ужичке, шабачке и тимочке) припојени су Нишки, Пиротски и Врањски округ. Актом Васељенске патријаршије од 20. октобра 1879. године Србија добија аутокефалност. По причи оца Љубе Ранковића, његов лик и дело послужили су као инспирација великом руком писцу Антону Павловичу Чехову за дело „Архијерејˮ. 

Као светски путник и човек широког образовања, Михаило је желео да и своју родну Сокобању развије по узору на најпознатије бање света. У спомен својим родитељима и захвалности месту у коме је рођен, 1894. године подигао је велику цркву Светог Преображења Господњег и лепу, велику школу, чија архитектура и данас привлачи погледе пролазника. 

Његова визија да Бања постане монденско место и познате речи „Зашто да износимо тешко стечени новац из земље, кад имамо такову бањуˮ, условиле су оснивање „Друштва за уређење и улепшавање Сокобање и околинеˮ 1895. године У време деловања овог друштва учињено је много, отворена је читаоница и билиотека, постављена електрична инсталација у бањском купатилу, просечен пут до водопада Рипаљка, подигнуто стрелиште за салонска гађања у парку, куглана, летњи павиљони код Врела и Баруџије, просечен пут до Лептерије и Сокограда, направљено језеро за вожњу чамцима на Врелу и формирана парк-шума у његовој близини. 

Све ове активности, поред природних лепота Сокобање, допринели су доласку српске интелигенције Стевана Сремца, Павла Поповића, Александра Белића, Михаила Гавриловића, Тихомира Ђоревића, Станоја Станојевића, Слободана Јовановића, а касније и Бранислава Нушића и многих других књижевника, историчара, лингвисти, етнолога, државника и дипломата. Тако је Сокобања добила добила епитет „најкултурније и најбоемскије бање у Србијиˮ, који је задржала све до Другог светског рата. 

Велике људе је тешко сагледати у потпуности, јер значај њиховог дела превазилази време у коме су живели. Можда ће и 2026. година, као година великог јубилеја, Сокобањи донети нову, узвишенију ноту, ону која носи дух учености, књижевности, науке и смирености, уз све оно свакодневно и савремено.