Празник Светог пророка Илије и ове године окупио је велики број верника у храму посвећеном овом свецу, који се налази у Врелу, а саграђен је 1872. године као задужбина кнегиње Персиде Карађорђевић. Овогодишња прослава храмовне славе памтиће се и по томе што је икона Свете Тројице, која је више деценија стајала скривена у приватној кући, враћена цркви.
Прослава празника почела је светом литургијом, коју су служили отац Немања Тобић, протонамесник и парох трећи сокобањски и отац Петар Милинковић, протојереј-ставрофор. Затим је уследила литија, опход око храма и традиционално резање славског колача, уз најаву да ће наредне године колачар бити Црквени одбор.
Нешићи након чувања вратили икону
И ове године на дан Светог Илије Громовника, у једном од најлепших храмова Епархије Тимочке, повело се коло и зачуле су се музика и песма. Захваљујући Јавно комуналном предузећу „Зеленилоˮ порта је била уређена, а трава покошена. И радници рудника дали су допринос обележавању храмовне славе израдом и постављањем нових клупица.
Посебно емотиван и свечан тренутак било је када су чланови породице Нешић из села Сесалца у храм унели икону Свете тројице, некада у власништву цркве. Она је, можда, више од сто година стајала у скривеном кутку њиховог породичног дома, пошто тадашње политичке околности нису биле наклоњене вери. Нешићи кажу да не знају у ком периоду тачно је икона донета у њихову кућу, пре Првог или Другог светског рата, али су запамтили део прича старијих.
– Мом оцу су старци некад причали да је то остало код нас сакривено у кући, иза једног дрвеног ормара. И скоро смо је нашли. Отац ми је рекао да је икона одавде, из цркве. Ношена је на литијама и тако је остала код нас. Нико није хтео да је узме. Била је код нас толике године, а сада је враћамо на старо место – рекао је Стефан Нешић.
У обраћању присутнима, протонамесник Немања Тобић упутио је захвалност предузећу „Зеленилоˮ, као и запосленима у руднику, који су помогли уређење порте и обезбедили нове столове. Дужност колачара за нердну годину преузеће Одбор, како је рекао, са циљем да се прослава Светог Илије обогати новим садржајима и привуче још више људи.
Задужбине кнегиње Персиде
Отац Петар Милинковић подсетио је да се изнад амбуланте у Врелу или Истоцима, некада налазила дрвена црквица, коју су Турци спалили након уласка у сокобањски крај, 1413. године, када су порушили све богомоље.
– И кад је у Сокобању на лечење дошла велика кнегиња српска Персида Карађорђевић, мајка Краља Петра Првог, неко јој је реко да дође овде, у Истоцима, како мештани називају ово место у Читлуку, где има велики народни сабор, али нема храма. Дошла је фијакером из Сокобање и отишла на извор Моравице. И кад је видела ову лепоту питала је, има ли негде храм да захвалим Богу што нам је подарио овакву лепоту – прича отац Петар.
Сазнавши да у близини нема храма, кнегињи је пажњу привукла једна њива са кукурузом који је, као и ове године, био веома мали због суше. Отац Петар, каже да је власник имања зачуђено гледао непознату жену која га је упитала да ли жели да прода њиву, а да је овај најпре одбио рекавши да има четворо деце коју мора да прехрани. Када је кнегиња рекла да ту жели да сагради цркву, сељак је одушљевљено изустио: „Ако хоћете цркву да градите, дајем џабе целу њивуˮ.
Отац Петар каже да је кнегиња тада скинула ниску дуката са врата и поклонила сељаку како му деца не би гладовала.
– Било је то 1868. године на дан Светог Илије. И почела је црква да се гради. Кнегиња је била јако писмена, урадила је пројекат за храм и стално надзирала радове. И храм је велелепан, један од лепших и међу већим храмовима Тимочке епархије. Завршен је 1872. године, и на први дан Васкрса освећен – прича отац Пера.
Храм је освештао митрополит Михаило, поглавар аутономне Српске православне цркве, пореклом Сокобањац. По речима оца Петра, кнегиња није присуствовала освећењу јер се разболела, али је дала четири дуката да се почасте људи који дођу на освећење. Постоји чак и анегдота да се народ гостио неколико дана док није попио сво пиво купљено поводом прославе освећења.
– Прича се да је пиво у бачвама довезено из Ниша, и да су они који воле пиво три, четири дана боравили испред храма док нису потрошили сво пиво. Кнегиња је ускоро након тога преминула, али нам је оставила дивну успомену коју морамо да чувамо – испричао је свештеник.
Духовне поруке пророка Илије
Отац Петар подсетио је и на духовне поруке које носи личност пророка Илије, који се у време безбожништва и отпадништва од вере, молио Богу због чега је био прогоњен. Када су га цар и царица бацили у тамницу, он је измолио да три године и шест месеци не падне ни капи кише на земљину куглу.
– Свети пророк Илија је показатељ да је човеков живот вечан. Бог не ствара човека за смрт, него за живот вечни. И ниједан од наших сродника који се упокоји или оде не нестаје, обитавају међу нама. Са нама данас овде обитава и кнегиња Персида и остали који су се мучили и трудили око овог светог храма – навео је отац Петар додајући да је доказ да душа живи у времену и простору то што су се Свети пророк Илија, рођен много векова пре Христа и Свети пророк Мојсије заједно са Исусом Христом појавили пред апостолима на гори Тавор.
– Можемо да будемо богати, цареви на овом свету, али треба да знамо, једног дана смо дошли, једног морамо да се вратимо. Да ли је крај то како медицина каже кад престану витални органи да раде, мозак, плућа, срце? А шта је дотле оживљавало органе? Дух Божији. Душа. Она кад изађе из човековог тела, човек се предаје земљи. Али човек обитава даље у царству Божијем, чекајући васкрсење – рекао је отац Петар.
Он је навео и да му је жао што народ не схвата величину светог храма у Врелу, указујући на историју споменика у близини светиње. Подсетио је на трагичну судбину Петра Ђуричковића, који је поклонио имање за храм и од кнегиње добио златнике и свештеника Милоша Миловановића.
– Када је једна бугарска јединица навалила из Књажевца, Ђуричковић није могао више да издржи терор. Дошао је пред ова врата, пољубио их, прекрстио се, замолио Господа за опроштај, извадио кубуру и убио се овде пред светим храмом. А свештеника Милоша Миловановића, чији се споменик такође налази овде, 18. августа 1917. године Бугари који су дошли из правца Књажевца, затекли су како се моли у храму, извели су га и са 18 бајонета заковали за земљу. Седели су му на грудима и пушили цигарете, тако су га мучили док се није упокојио. Њих мора да се сећамо – поручио је отац Милинковић, додајући да су Истоци и читав крај предео Божијег народа.
У свом надахнутом говору, који су верници пажљиво слушали, истакао је и да пре него окривимо друге за судбину нашег народа, треба да преиспитамо себе и своје поступке.
– Морамо да испитамо наша срца, шта смо урадили за комшију, пријатеља, сродника, своју децу. Жали ми се скоро једна жена да неће деца да је слушају. Кажем јој ти си мајка, мораш да се молиш Богу, а она одговара ‘Заборавила сам то, немам кад’. Знате, ко заборави Бога, он заборави себе. Богу не треба наша молитва. Нама треба – закључио је.
Јединствена по архитектури
Пре неким подацима храм Светог Илије градили су неимари са Јадрана. У прилог томе је и изглед цркве која подсећа на приморске светиње са тог подручја. У погледу архитектуре је јединствена у Сокобањи.
У самој припрати (нартекс-западни део), испред крстионице и дела за свеће, са високим звоником, звоном и крстом на врху, налазе се стрме степенице које воде на балкон. Са балкона нартекса, јасно се виде остаци зооморфних детаља у високим прозорима. У централном делу наоса су и две певнице.
Дрвени олтар одавно је урађен, а иконе на њему још имају лепу боју као да су скоро осликане. Зидови су од мермера, плавкасто-сивкасте боје, преко којих прелазе нијансе небеско плаве, а на своду, или небу плафона цркве, осликане су звезде.
Целокупан изглед храма уклапа се у префињеност њене ктиторке, Персиде Карађорђевић, која је важила за мудру кнегињу и прву жену која је имала важну улогу у друштвеном и политичком животу Србије. Са кнезом Александром Карађорђевићем имала је десеторо деце, а њихов син Петар I владао је Србијом од 1903. до 1918., а до 1921. и као краљ Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца.
Кнегиња Персида била је једина жена носилац турског Ордена падишаховог портрета, који јој је доделио султан Абдул Меџид.
