Интернет портали су ових дана испуњени фотографијама процветалих висибаба у време када то, можемо рећи, природно и није. Заправо и није неко чудо видети веснике пролећа у зимско доба, барем онда када временски услови то и дозвољавају. Недостатак снега и лепо време створили су услов и за рано цветање тих првих весника пролећа.
До сад су се појављивале висибабе. А ове фотографије цвета беле раде, нам је послала наша колегиница Светлана Лазић, које је јутрос, на ово Бадње јутро, фотографисала у своме селу Жучковац, надомак Сокобање.
Беле раде су ливадско биље које спада у ред баштованки. У народу је поната као лековита и јестива биљка. Наглим развојем фармације, некако је изгубила свој значај за човека. Наравно, узимајући у обзир да се лагано враћамо природи ,поново се признаје њена корисност и опет уводи у употребу. Њено име је спој речи дан и очи. Често је у народу називају красуљак, а добила је и епитет „Сунчева невеста”. У ренесансном добу, беле раде су биле симбол Девице Марије. Цвет беле раде послужио је и као испирација народних песама. Наиме један некадашњи државни службеник, Љубиша Ковачевић, компоновао је и познате стихове:
„Беле раде, беле раде, ко ли ми га сада краде, коме своје срце даде, реците ми беле раде”.
Овај цветак беле раде ,фотографисан је у селу Жучковац, поред Сокобање. На фотографији су и јабуке – Шуматовке, оне зимске, природне, које поједене са земље имају јединствен укус, поготову у зиму када прогњиле и када мало одстоје на земљи. У позадини је и кућица или можада амбар…И све оно што ово јутро чини сретним и лепшим.
