Глумац Тихомир Станић: Уз Андрића сам постао мудрији

Друштво

„Ја не знам чега тамо има, али знам да после 15 до 20 дана боравка у Сокобањи радим целу годину у Београду као препорођенˮ, ове речи остале су записане пером јединог српског нобеловца Иве Андрића. Док седимо у његовом спомен-музеју, чувеном Апартману 144 у хотелу „Моравицаˮ, на њих подсећамо доајена нашег глумишта Тихомира Станића, који је у Сокобању дошао послом, да би у оквиру „Месеца позориштаˮ Културног центра Сокобања извео монодраму „На Дрини ћупријаˮ. Истиче да до сада није имао прилику да у Сокобању дође на дуже. „Одиграм представу и одемˮ, каже описујући своје боравке у омиљеној бањи нашег нобеловца.

– Сваки пут сам долазио на кратко и сад када ово чујем, знао сам за ову реченицу, само је нисам чуо овде у Сокобањи, ево доносим одлуку да нађем у свом распореду неко време бар седам или десет дана да дођем овде. Ово ће утицати на мене да променим неке навике, па ћу онда следећи пут остати дуже и тако ћу моћи, вероватно, да посведочим оно што каже наш нобеловац – прича нам уз искрени смешак на почетку овог разговора у којем се присећамо Андрића и његових дела која су дубоко прожели глумчев професионални пут, а делом га детерминисала и као личност.

– Од кад се бавим Андрићевим делом и животом чини ми се да сам постао мудрији и да ми је лакше у животу, да неке ствари боље разумем, мање енергије трошим на глупости и ствари на које не могу утицати и мислим да свако ко узме неко Андрићево дело моћи ће да нађе одговоре на многа питања која га у овом тренутку у његовом животу муче – каже глумац који већ 23 године на сцени изговара одломке из „Ћупријеˮ Иве Андрића, романа који је допринео да буде сврстан у ред највећих светских писаца.

Дубока порука у причи о Мехмед-паши

Овај велики глумац себе доживљава само као проводник између публике и Андрићевог грандиозног дела. Док на сцени говори реченице често размишља о томе колико је то примењиво у садашњем животу. Прича о Мехмед-паши Соколовићу, српском дечаку који је због данка у крви предат турској војсци, како каже, асоцирала га је на његов живот и родне Шешковце.

– Да би повезао места свог рођења са местима свог живота и да би заокружио свој животни пут, Мехмед-паша је саградио мост. Ипак у тренутку када пострада тај велики везир, који је проширио границе турске царевине, осигурао их од споља и добром управом учврстио изнутра, који је служио три султана и постао светска историјска личност, у часу када оконча као жртва једног атентата, Андрић каже да је сад онако раздрвљен, гологлав, крвав, савијен и утонуо у се, личио на остарелог и премлаћеног сељака из високог села Соколића. И ту реченицу сам одмах препознао. Обилазећи свој родни крај, рођен сам у школи, а прекопута школе је гробље где сам намеравао да ме сахране једног дана, питао сам се зашто тај пут од 50 метара мора да траје толико дуго и где све нисам стигао да бих ту завршио – наводи глумац нека од својих размишљања подстакнута Андрићевим делом, у којем га, како додаје, посебно фасцинира свест о томе шта човек стварно јесте без обзира на спољашњост и чињеница да је после свега остао тај мост који траје чврсто, као и Андрићева ‘На Дрини ћуприја’.

Ово је био повод и за разговор о Станићевом родном месту у Републици Српској, које је, како глумац са неприкривеном тугом каже опустело као и многа села у Србији.

– Пошто је то напуштено село, вероватно ћу да променим одлуку да не малтретирам децу да долазе тамо. Тамо више нема скоро никог. Има мој брат од стрица са болесним дететом, од уже родбине више никог.

„Имао се рашта и родитиˮ

Док разговарамо са глумцем чија је професионална каријера обележена Андрићевим ликом и делом поглед нам скреће књижевников портрет у позадини. На тренутак се чини као да је Андрић поново дошао у свој омиљени апартман где је често боравио, стварао и започео нека од својих највећих дела, међу којима је и чувена ‘На Дрини ћуприја’. Причамо и о првом сусрету глумца са пишчевим стваралаштвом, онда када је на вест о његовој смрти у гимназији добио задатак да о њему нешто напише.

– Када је он умро наша наставница српског језика Мира Гојић, дала нам је задатак да пишемо о томе. Памтим да је мој писмени био на једној страни, али је испао доста добар и ту сам добио похвале. Насловљен је био ‘Имао се рашта и родити’, добио сам добру оцену и носили су мој рад да читају и у друга одељења. Тако да ми је први сусрет са Андрићем донео бенефите, неку врсту успеха – присећа се глумац.

Тако је било и касније, у животу, кад год је имао неки додир са његовим делом. Нобеловца је играо у телевизијским драмама „Знаковиˮ и „Пролеће на последњем језеруˮ, позоришној представи „Разговор са Гојомˮ и филму „Жућкоˮ. Телевизијска публика га можда највише памти по краткој улози нобеловца у филму „Лајање на звездеˮ, а посебно признање стекао је телевизијском серијом „Нобеловацˮ, која је, како каже, његов велики пројекат.

Паралелно је све време играо монодраму „На Дрини ћупријаˮ коју је извео на сценама широм света. У разговору нам открива и то да ће се сигурно још неколико пута појавити у лику Андрића. Могућност за то, каже, постоји у серији о Црњанском кроз сусрет књижевника у Лондону и касније у Београду.

Човек који је познавао и Принципа и Хитлера

Тихомир Станић није само глумац који се појављује у лику нобеловца, већ и добар познавалац његове биографије и прилика у којима је живео и стварао. Прича нам да су Андрића тешко детињство и рани останак без оца осудили на неуспех. Мајка је морала да га да тетки и течи на усвајање јер није имала чиме да га храни, а притом је био и болешљив. Његов књижевни дар, који су најпре препознали учитељи, спасио га је и омогућио му грандиозан успех.

Он је још у младости, прича глумац, био свестан да није рођен да буде револуционар попут Гаврила Принципа, а своју дипломатску каријеру и богат живот трудио се да проведе мирно и достојанствено са циљем да преживи, остане човек и да напише хронику о Босни. У томе је, сматра Станић, успео на добробит целог човечанства. Још један куриозитет који се везује за име нобеловца јесте да је био вероватно једини човек који је лично познавао и Адолфа Хитлера и Гаврила Принципа, истакнуте фигуре два светска рата.

– Откривена је једна фотографија на којој у једном возу Хитлеру официри показују таблу коју су донели из окупираног Сарајева, код Принциповог моста на којој је писало ‘Овде је Гаврило Принцип извршио јуначки чин…’ и то су донели Хитлеру као ратни плен. Хитлеру је очигледно тај Принцип био и те како познат и те како је имао однос према њему – наставља глумац и додаје да се за Андрића може рећи да је био у прилици да види све и да је, попут Црњанског који каже „Видех Троју, и видех свеˮ, он очигледно видео и знао све или скоро све.

Знају да је ђубре и швалер, а не знају романе

О Андрићу су наводно знали све, а оно што нису знали са лакоћом су измишљали. У ковитлацу историјских смицалица проистекла је фалсификована слика писца, која и данас скрнави његов лик. У прилог томе је једна анегдота коју нам препричава Тихомир Станић, која показује да су предрасуде о писцу присутне и међу данашњим интелектуалцима.

– Имао сам представу у Атељеу 212, играо сам Пикаса са глумицом Софијом Јуричан, и онда су у нашу гардеробу дошли из публике неке моје пријатељице и пријатељи и тада сам им рекао да ћу да радим серију о Андрићу. И једна од њих, доктор наука, професор на универзитету, озбиљна особа је рекла: ‘Шта, о оном ђубрету, он је био швалер, спавао са женама својих пријатеља…’. Кажем: ‘Добро, кажи ми наслове три Андрићева романа?’ Она каже: ‘Знакови поред пута’. Кажем: ‘Није то роман’. Каже: ‘Пут алије Ђерзелеза’. Кажем: ‘То је приповетка, није роман’. И заблокирала је. Кажем: ‘Видиш како страшно, ти не можеш да кажеш три наслова романа, а знаш то из његовог интимног и приватног живота. Знаш неке ствари које је немогуће знати. Откуд то?’ Али, то прво излази. То је прва реакција њена на Андрића – наводи глумац, уз опаску да је Андрић у свом делу изнад својих савременика.

На крају крајева, каже, таквог га је и свет препознао. Његов живот пратило је много пакосних и непримерених прича, а модел понашања који је он нудио никада није усвојен на овом поднебљу.

– Те анегдоте унижавају или су покушавале у време његовог живота да скрену пажњу са чињеница. Чињенице су говориле да је грандиозан, далеко изнад свих, велики писац и то његово дело је препознато. То су чињенице, а све друго су нагађања или ситне људске пакости – каже глумац додајући да је Андрић био у најбољем смислу европејац који је писао до савршенства стилски разрађеним српским језиком.

Станић подсећа и да је Андрић најпре припадао младој хрватској лирици или хрватској књижевности, а онда је својом одлуком постао српски писац. О томе износи и занимљива сазнања.

– Нашли смо та документа где се он по националности изјашњава као Србин из њему познатих разлога. Кажу да је баш овде у Сокобањи разговарао са избеглицама из Санског моста и да је због усташких злочина и своје перцепције тог времена донео такву одлуку – наводи глумац.

Није волео камере

Човек који је писао савршеним језиком и чија су дела трезор ванвременских мудрости није се сналазио у разговору са новинарима, чију је пажњу посебно привлачио по добијању Нобелове награде. Пред камерама му је било јако непријатно што документују неки од сачуваних интервјуа.

– Има један интервју из 1968, 69. Негде у Словенији, на Бледу, пита га новинар да ли ужива у томе што пише о насиљу, набијању на колац и другим стварима, он каже: ‘А зар није насиље ово што Ви мени сад радите, зар ово није грозно, уперили сте ми ове рефлекторе у очи, постављате ми та питања’ – прича глумац и наводи да има и сачуваних писама у којима се он извињава јер се тешко сналази и тешко подноси јавни наступ. У разговору са новинарима знао је да изговори речи које сигурно не би записао, а оно што је заиста Иво Андрић то је оно што је записао и одобрио да се штампа, сматра Станић.

О Андрићевој скромности сведоче и документа до којих је глумац дошао, а која показују да је Нобелову награду за књижевност, која му је додељена 1961. године, сматрао политичком одлуком.

– Мени је давно причала једна госпођа у Новом Саду, био сам још студент, да је у хотелу ‘Парк’ у Новом Саду за доручком, када је она њему непосредно по добијању Нобелове награде честитала, он њој рекао: ‘Да није било Покрета несврстаних и ове политике која је Југославију ставила у центар светске пажње, ја никада не бих добио Нобелову награду’. То је једна госпођа причала неком студенту глуме да јој је причао Андрић. Ми смо нашли још сличних тврдњи. Он је био свестан контекста, времена у коме је живео – прича глумац.

Велике мудрости у малим одломцима

Поруке скривене на страницама Андрићевих дела и данас су примењиве. Кроз њих поручује и да неке политичке ситуације, увек присутне, треба превазилазити на другачији начин. Једна таква проницљива мисао назначена је у одломку романа „На Дрини ћупријаˮ где, како сматра глумац, постоји одговор на многа питања, политичка, друштвена и на односе ове земље у којој живимо, а не знамо јој границе. Андрић описује српску и турску децу која покрај Дрине лове ситну рибу. Док српска деца за камене удубине на обали мисле да су трагови Шарца Марка Краљевића, за турску децу њих је оставио Ђерзелез Алија.

– Андрић каже да нема примера да је икад икоме успело да кога разувери или да је ко променио своје мишљење. Исто тако каже да ова деца која поваздан лове ситну рибу да се они о томе и не препиру, јер нема разлога правити тензију било које врсте кад нико неће променити своје мишљење и кад ће свако остати убеђен у тачност свога веровања, али можда се може та риба пецати по цео дан, можда се нешто друго може радити око чега се људи могу сложити. Има толико ствари око којих се не морамо спорити, које су чињеница, које су живот – истиче глумац.

Андрић је имао огроман дар и бескрајан таленат да рендгенски прецизно ослика човека, прича глумац, додајући да је у причи „Злостављањеˮ показао невероватно разумевање злостављене жене. То му је, додаје, помогло да превазиђе и неке животне ситуације.
„Себе сам препознао у том злостављачу у безброј ситуација. Ту један муж својим карактером и својом нарави злоставља ту жену. Тврдњом да све боље зна, да је најпаметнији, најбољи. Како је он некоме… Како би он некоме… Како би он кад би био нешто… И то шта та жена преживљава и како се физички осећа, кад се зноји, кад не може да спава, кад устаје, приказује скоро невероватно познавање злостављене жене – сматра глумац.

Разумео је глумачку професију

И поред бритког језика, често се дешавало да Андрић буде несхваћен или погрешно протумачен. Глумац Тихомир Станић каже да је дуго био очајан јер је постојао утисак да је он позориште доживљавао као нижу врсту уметности и да је према њему имао чак пежоративни однос. То се назире у „Разговори са Гојомˮ где описује глумицу чија се хаљина закачила за ексер, а онда трза попут животиње ухваћене у замку док говори паметне стихове. Када се пажљивије прочита, види се да је у ствари описивао једну неталентовану глумицу. „Познавао сам добро једну глумицу, то је била жена дивна у свему, осим у стварима које су се тицале уметностиˮ, писао је Андрић.

Пажљивим читањем види се и да је Андрић у ствари имао дубоко разумевање за глумачку професију. То поткрепљује његова бриљантна реченица у есеју „Разговори са Гојомˮ: „И у најбољим позориштима све је прашно и нечисто, глумачки позив је најтежи и најбеднији од свих позива, зато је њима потребно да се у животу толико проводе, банче, једу и пију, као неки стални осуђеници на смрт. Стално на белом хлебуˮ, што је сматра Станић и те како тачно.

– Другачије је у другим професијама, кад једног дана постанете генерал, никада више не морате да копате ровове, носите ранац од 30 килограма, вучете митраљез од 12 килограма и да трчите у чизмама, које су обично мањи или већи број, у првим редовима на бајонете. Потпуно другачије ратујете кад сте генерал, из неке друге удобности, неким другим средствима… А у глуми није тако. Ја сам гледао генерале, маршале глумачке, Миру Ступицу, Љубу Тадића, Петра Краља, Ђузу Стојиљковића… Без обзира на све што су постигли, на чинове, награде, признања, углед у друштву или професији, они са сваком новом улогом морају изнова да копају ровове, носе тешки ранац, наоружање и са сваком улогом поново морају да доказују и оправдавају те своје генералске, маршалске чинове, који им припадају сигурно, али никада заувек. Морају увек изнова, ‘као неки стални осуђеници на смрт’. И то је једно дубоко разумевање ове професије – каже Станић.

Посебно га, је додаје, дирнула једна Андрићева цртица о једном дечаку који је глумици куповао цигарете и која је имала очи створене да се у њих гледа. Њу је неки богаташки син убио једног дана из револвера, а она је, по тадашњем обичају који је важио за глумце, сахрањена изван гробља. У дечаку је остало само сећање на њене очи, а наш саговорник каже да је у лику дечака увек доживљавао Андрића.

Сачувао сам укус захваљујући Андрићу

Одломке из романа „На Дрини ћупријаˮ глумац Тихомир Станић једнако усхићено изговара скоро четврт века. То је потврдио и пред сокобањском публиком која је са посебном радошћу и уживањем пратила глумчев маестрални наступ на сцени биоскопа „Моравицаˮ. Као велики поштовалац Андрићевог дела поносан је, каже, што је успео да одоли изазову да таленат потроши на неке садржаје које ни сам не цени, који су комерцијални и можда дражи и ближи публици.

– Мене је ово што говорим Андрића сачувало у неком укусу и естетском опредељењу које сам стицао од детињства. Мој отац је био учитељ, моја мама је била високоморална, карактерна особа која је поштовала и своју професију, била је трговац, али и професију мог оца. Ми смо живели у школи, као некад у селу жена од попа је попадија, а жена од учитеља учитељица и она је могла бити одлична учитељица, не само разних предмета, него и живота. И имала је дара за глуму, играла је у приредбама које је мој отац правио у селима где смо живели. То што сам понео из породице и школе, а у средњој школи у Козарској Дубици су нам предавали дивљења вредни интелектуалци, успео сам да сачувам радећи овакве садржаје – каже глумац.

И своје студенте на Академији уметности у Београду, којима ће предавати још годину дана колико му је остало до пензије, учи да се добар глумац не може исковати на неким тривијалним садржајима и без вредне литературе. А међу најбољим примерима вредне литературе су управо дела Иве Андрића, који је тежио савршенству и у стилу и у обликовању мисли својих јунака. „Он очигледно није само писао, него је писао и брисао тражећи праву реч, форму, израз, зато је његово дело најближе савршенствуˮ, сматра наш саговорник.

Због тога, како ексклузивно открива у нашем интервјуу, планира да сними „Знакове поред путаˮ и да то понуди некој телевизији која би у оквиру јутарњег програма 365 дана у години емитовала по једну мисао. „Мислим да ће нам бити свима бољеˮ, поручује овај врхунски глумац који нас је својим одговорима нагнао на размишљање и подстакао да више читамо и одгонетамо мудрости које нам је оставио велики писац.

Јелена Радовановић
Кристијан Ђорђевић

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

fifteen + fifteen =