Камени крст, узидан у темељ корита Врелског потока, поново је откривен приликом чишћења корита ради санације вишедеценијског проблема Сокобање. Спролећа, као и приликом великих падавина, поток је правио велике проблеме, преливајући се под најездом бујичних вода како на мермерни део шеталишта тако и на улицу 27. марта. Приликом чишћења корита, крст је пажљиво очишћен, па се данас његове контуре лако могу уочити. Уочљива је централна позиција крста на каменој плочи која је, судећи по изгледу, постављена наопачке. На указивање на постојање овог детаља, као документа једног времена, сведочанства о једном открићу и хронике свакодневице, сачињене су и фотографије.
Ово је веома занимљив детаљ сокобањске прошлости који се приказао у својој лепоти, али и отворио питање: одакле се такав стилизовани камени елемент нашао на овом месту и како је добио функцију дела каменог зида једног градског потока?
Археолози о каменом крсту
Фотографије које смо сачинили послали смо на увид археолозима који се у Сокобањи баве истраживањем праисторије. Они су фотографије показали и колегама археолозима чија је стручност у области средњег и новог века. Њихово прво мишљење је да се ради о периоду друге половине 19. или почетка 20. века. Такође су мишљења да се вероватно не ради о надгробнику, већ да је у питању парапетна плоча, односно део некадашње парапетне плоче.
Парапетне плоче са крстом као орнаментом представљају специфичан архитектонски и декоративни елемент који се везује и за црквено градитељство и олтарске преграде – иконостасе. Историјски гледано, парапетне плоче са урезаним или рељефним крстовима и геометријским мотивима најкарактеристичније су за ранохришћански, византијски и средњовековни период. Већ у 19. веку долази до њихове поновне, шире примене у оквиру обнове националних стилова, попут неовизантијског и неоромантичарског стила.
Парапетна плоча као део иконостаса, односно доња зона иконостаса испод престоних икона, у православним храмовима обнављаним током 19. века често је израђивана од мермера и камена, са централним мотивом крста. Она физички одваја олтарски простор – небо – од наоса, односно брода цркве у којем стоје верници. То је период у којем су преписивани ранохришћански и средњовековни узори.
Као спољашња пластика и декорација прозора, парапетне плоче коришћене су испод прозора на црквеним или монументалним јавним објектима из 19. века и често су носиле рељефне мотиве крста као симболичку заштиту или естетски украс фасаде. У ранијим архитектонским стиловима, попут Моравске школе и на цркви Лазарици, парапетне плоче су саставни део богато украшених прозора (бифора и трифора) и доприносе препознатљивом спољашњем изгледу храма.
Један од познатијих примера средњовековне клесарске традиције представљају и парапетне плоче из Цркве Светог Томе у Кутима код Херцег Новог, које су један од значајнијих споменика ранороманичке скулптуре и уметности из 11. века на простору Балкана.
Али, одакле и како су ови елементи доспели на ово место и добили овакву функцију? На то питање тешко је дати одговор, јер поједини локалноисторијски моменти или нису записивани у хроникама или су, попут памћења, временом почели да се губе.
Три дуда и тајанствени Италијани
Врелски поток и делови камених остатака налазе се на простору чија историја данас својим грађевинама углавном датира из периода 19. века. У непосредној близини налази се Црква Светог Преображења Господњег, саграђена 1892. године у српско-византијском стилу. Паралелно са црквом налази се и мала основна школа, изграђена 1894. године. Ова два здања подигао је и оставио Сокобањи митрополит београдски Михаило, који је родом из Сокобање.
Непосредно поред Врелског потока, где се налази и овај крст, стоје и три стара дуда. У ранијим годинама било их је више, али су временом посечени. Те дудове посадио је митрополит Михаило након изградње зграде мале основне школе како би се школа снабдевала неопходним училима за производњу свиле и узгој свилене бубе. Данас су на преосталим стаблима видљива оштећења која су настала ударом грома са источне стране стабала. Оштећења су присутна на сва три преостала дуда, али је интересантно да су сва три удара била готово на истом месту на стаблу, управо на источној страни, ка дворишту основне школе. И висина удара од земље ка крошњи готово је иста.
Ово нас враћа у период негде око половине шездесетих година 20. века и на сећања локалног становништва на детињство проведено у овом делу града. Према причи коју сазнајемо, у то време у Сокобању су стигли неки Италијани са аутодромом који је био стациониран у градском парку. На месту где су некада били дудови којих данас нема, а који су се налазили ближе данашњем ограђеном делу школе, ти Италијани су разапели шатор. Према казивањима мештана из овог дела центра Сокобање, Италијани су нешто ноћу копали на том месту. Нико није знао шта раде и о чему се ради. То је трајало данима, а онда су једне ноћи само спаковали шатор и отишли из Сокобање. За собом су на том месту оставили рупу. Према неким казивањима, постоје мишљења да су у то време имали неку мапу. Један очевидац тог дела прошлости казао нам је да је и сам био сведок тренутка када је, на педесетак метара удаљености од њега, гром ударио у једно стабло дуда.
Али вратимо се мало даље у прошлост – у време ослобађања Сокобање од Турака и у време кнеза Милоша Обреновића, када се Сокобања насељавала становништвом и започела свој пут као туристичко место.
Један део сокобањске прошлости, везан за цркву, налази се у Споменици Тимочке епархије 1834-1934, у којој се бележе подаци који се односе и на период пре ослобођења од Турака. Према документу, црква је имала богомољу, што се закључује и на основу помена постојања свештеника. Касније, 1835. године, у Сокобањи (Бањи) подигнута је црква од тврдог материјала за који се претпоставља да је узет од рушевина Сврљишког града, који се налази у Сврљигу. Временом су се на тој цркви појавиле пукотине, па је 1855. године поправљана. Услед дотрајалости, порушена је 1908. године, али је пре тога, 1892. године, подигнута нова црква.
Рушењем те богомоље и прве цркве сасвим је могуће да је заостао и материјал који је касније коришћен у различите грађевинске сврхе.
Поток грађен због језера
Врелски поток је у локалној историји везан за познато језеро на Врелу, које је саградило „Друштво за улепшавање Сокобање и њене околине“. Поток је искоришћен како би се у Сокобањи направило језеро по којем би се пловило чамцима и које би представљало атракцију једног монденског времена. Многе фотографије из прошлости везане су за овај део Сокобање. У разговору са мештанима и на основу понеких сачуваних сећања, у то време поток је имао сасвим другу трасу. Након исушивања језера због забарености, траса је, вероватно због изградње објеката, како наводе поједина сећања, измештена на данашњу трасу која води поред сокобањских школа, испод мермера у делу Легата Милуна Митровића, косом линијом подно Озрен-баште, даље кроз градски парк, својом путањом ка реци Моравици, где се и улива.
Нека сећања и мишљења указују на то да се то десило одмах након Другог светског рата. То је сасвим могуће и логично, јер је постојала потреба за грађевинским материјалом. Међу коришћеним материјалом тако се, могуће је, нашао и стилизовани камени елемент са неке од претходно срушених цркава, који се, ето, нашао у близини. На тај начин, промењена му је првобитна функција и постао је део каменог зида корита једног сокобањског потока.
Чињеница остаје да се тај стилизовани материјал данас налази на овом месту. Ако се и упитамо шта је то ново у Сокобањи и да ли има нечега новог, а да то нису велики пројекти, грандиозни по својим функцијама и наменама и новчано веома захтевни, одговор можда можемо пронаћи управо у оваквим малим примерима. И овакви детаљи могу се даље искористити у туристичке и културне сврхе – постављањем табли и ознака које би вас са мермерног шеталишта скренуле, упутиле и корацима одвеле до таквих и сличних места. Са сваким кораком – једно ново сазнање. Једна прилика да се туристи фотографишу и, наравно, да кроз одређени текст упознају Сокобању и њену локалну историју. Европљани и читав свет у туризму и култури често би и обичан мали камен обележили и искористили као знаменитост која се налази у историјском кругу једног места. И притом би на појединим локацијама подобро платили за један такав доживљај.
Али, где је Европа, где Србија, а где Сокобања?
Дишите дубоко и смирено на местима где је свакодневно могуће открити нешто ново – нове ствари и тренутке везане за живот становништва.
Живот јесте један, али могућности има на претек.
Кристијан Ђорђевић (Гавран)
Photography: @raven_house_76
