Данас, 11. новембра, навршава се 170. година од рођен Стевана Сремаца, једног од најзначајнијих и најчитанијих српских писаца реалиста, члана Српске краљевске академије, професора и патриоте.
Рођен у Сенти 1855 године, остао је рано без родитеља, па га је ујак Јован Ђорђевић, знаменити књижевник, аутор текста химне „Боже правдеˮ, оснивач и први управник Народног позоришта у Београду, довео у престоницу, где је завршио гимназију и студије историје на Великој школи. Мало се зна да је из исте породице и његов сестрић чувени архитекта Александар Дероко.
Као професор службовао је у Пироту, Нишу и Београду, предајући многе предмете, од историје и књижевности до краснописа и географије. Био је добровољац у ослободилачким ратовима Србије 1876–1878. године, чиме је показао и своју родољубиву страну.
Сремац је књижевни рад започео касно, тек у тридесет трећој години, али је својим делима заузео трајно место у српској књижевности. Његове приповетке и романи, неки екранизовани, попут „Ивкове славеˮ, „Попа Ћире и попа Спиреˮ, „Зоне Замфировеˮ, „Вукадинаˮ и сатире „Лимунација на селуˮ, донели су ведрину, хумор и живописну слику српског провинцијског живота. У књизи „Из књига староставнихˮ оживео је јунаке из прошлости и показао дубоку везу са националном историјом.
Познат као „писац са бележницомˮ, Сремац је био веран посматрач свакодневице, заљубљеник у народ, кафану и живот малих људи. У литератури је следио традицију Јакова Игњатовића, а посебно је ценио Гогоља, Сервантеса, Филдинга и Дикенса. Сматран је једним од најобразованијих српских писаца свог времена.
У приватном животу остао је нежења, иако омиљен међу дамама. Његова неостварена љубав из младости, као и дух боемије који је неговао у београдским кафанама „Коларацˮ, „Руски царˮ и „Три шешираˮ, део су легенде о њему. Био је познат по бритком духу, елеганцији и шарму који су га чинили омиљеним професором и саговорником.
Обележавајући 170 година од рођења Стевана Сремца, сећамо се писца који је духовито и топло осликавао српски живот, оставивши нам дела која и данас с љубављу читамо и препознајемо у њима дух нашег народа.
Захваљујемо нашем читаоцу Милану В. на послатом тексту.
