Сремац и фотограф: У најбољим временима светлописа епохе реализма у Сокобањи

Цео свет је у оку посматрача. Оно што чинимо својим деловањима или својим послом, може имати већи утицај након дужег проласка времена него онда када је то свеже, ново и чини се толико важним и популарним. Данас, и након толико година, један мемоар у фотографији, овековечено можда старим „Кодакомˮ, на постољу у светлопису, буди сећање на давно доба када се живело другачије, а интелектуалци били део тог великог друштва живота који данас називамо монденским и епохалним. 

Те 1905. године, бањски фотограф Милисав Милисављевић усликао је у Сокобањи групу српских интелектуалаца.

На црно-белој фотографији препознајемо Стевана Сремца, писца епохе реализма, Павла Поповића, историчара књижевности, Александра Белића, филолога и лингвисту, Михајла Гавриловића, историчара, државника и дипломату, Тихомира Ђорђевића, етнолога, фолклористу и културног историчара, Станоја Станојевића, историчра и енциклопедисту и Слободана Јовановића, правника, историчара и књижевника. Сви они, савременици, професори унуверзитета, академици и интелектуалци, били су сибол једног сасвим другачијег времена живота Сокобање. 

Најкултурнија и најбоемскија бања у Србији 

Овог 11. новембра 2025. године, обележава се 170. година од рођења Стевана Сремца. Иако је његово име везано за целу Србију и за једну књижевну епоху, места попут његве родне Сенте, Београда, Ниша и Сокобање чине мапу његовог жиота. Бања и њена чаршија у то доба биле су сасвим другачије, ишло се једноставно, лагано мирно, калдрмом. 

Још пре Сремчевог доласка, крајем 19. века, учињени су велики напори ка уређивању Сокобање и њене околине. Године 1894. Митрополит Михаило, родом из Сокобање, подигао је велику школу и цркву. Као човек светског обратзовања и путник широких видика, жувео је од Сокобање начини град по узору на европске бање. На његову иницијативу, а уз подршку српских интелектуалаца, настало је „Друштво за унапређење и улепшавање Сокобање и околинеˮ (1895. године), које је својим радом обележило прелаз из 19. у 20. век, време књижевног реализма и културног препорода. 

Његове речи „Зашто да износимо тешко стечени новац из земље, кад имамо такову бањуˮ, подстакле су оснивање Друштва, повећање броја чланова и улагања потребних за озбиљан развој бање. У децембру 1895. Године донета су Правила о раду Друштва, а 1. јула 1986. године одржана је и прва годишња скупштина, уз велико славље на коме је присуствовао и сам Митрополит Михаило. 

Време у коме је Друштво радило вредно стварајући темеље једне нове Сокобање, проузроковало је и већи долазак људи. Кафане су биле место боема, а свет писаца, књижевника, историчара и других великих људи боравио је у бањи, што ради лека, што ради одмора. 

Сремчев долазак у Сокобању: Пре и после 

Према доступним подацима, Сремац је у Сокобању дошао 1903. године, након боравка и лечења у Дубровнику. Његов долазак обележио је ново доба, за њим су у Бању почели да долазе и други знаменити људи из културе и уметности. Сокобања тада добила обележје „најкултурније и најбоемскије бање у Србијиˮ, епитет који је задржала све до Другог светског рата. 

Томе у прилог сведочи фотографија из 1903. године, снимљена на једном брежуљку, на којој су фотографисани Станоје Станојевић, Павле Поповић и Слободан Јовановић, тројица професора и академика. 

То време, и оно које му је претходило, обележило ке период великог уређења бање под Озреном. Оно што је тада створено, поставило је темеље модерног бањског доба које дише књижевним, здравственим, али и боемским животом. 

 

У осам бањских купатила постављена је електрична инсталација за фарадизацију, галванизацију и хидроелектрична купања. Бања добија читаоницу и библиотеку, оправљено је купатило „Бањицаˮ, просечен је пут до водопада „Рипаљкаˮ, и оправљено „Врелоˮ. Подигнуто је стрелиште за салонска гађања, као и куглана. На ка Рипаљци, код Врела и извора Баруџије, подигнути су летњи павиљони за одмор. Просечен су путеви ка Лептерији и Сокограду, као и ка планинама Озрену и Ртњу, а у близини Врела направљено је и мало језеро са парком-шумом. 

Плех музика редовно је свирала у бањском парку, а ни новотарије тога доба нису изостајале како је забележено. „Приређено је забавно вече помоћу микротелефона, једновремено у две гостионицеˮ.