Алекса Маркишић је рођен 1908. године на Обзовици у Љуботињу код Цетиња, а још као студент правног факултета сарађивао је у београдској „Правди”. Након завршетка студија новинарство му је постало животно опредељење. Родитељи из Црне Горе му се досељавају у Сокобању. У Бањи Алекса уређује 1931. године новоосновани недељник „Сокобањске новине”, који је забрањен после петог броја. Новинарска предузимљивост му не даје мира па у Алексинцу покреће лист „Искра”, који је цензура укинула већ после првог броја.
Маркишић своју новинарску каријеру наставља почетком 1933. када постаје стални дописник „Политике” из Крушевца, одакле репортажама и прилозима доказује своју даровитост због чега прелази на рад у редакцију у Београду. После годину и по плодног рада у редакцији постаје дописник „Политике” из Словеније.
Како је у једном интервјуу Алексин син Мирослав Мишка Маркишић казао, његов отац је оштрим пером писао о неправдама буржоазије према радничкој класи, о штрајковима и феудалним односима за које се у овом делу тадашње Југославије залагала црква. Он је тада објаснио да је на захтев католичког свештеника Антона Корошца Алекси забрањен рад у Словенији и „Политика” га је пребацила у Сарајево. Овај новинар из Сокобање у главном граду Босне остао је кратко и на свој захтев враћа се у Београд.
Алекса Маркишић је, по неким подацима из штампе, 1937. године у кратком временском размаку објавио два текста, који су га коштали новинарске каријере. Најпре извештај о нападу београдске омладине на чланове „Збора” Димитрија Љотића одржаног у биоскопу „Триглав”. Цитирајући текст са једног транспарента који су истакли студенти испред овог београдског биоскопа и на којем је писало „’Збор’ је фашистичка аждаја чији је труп у Берлину”, тврде историчари, Алекса Маркишић и „Политика” задали су југословенском „фиреру” и његовим „летећим одредима” ударац од ког се никада нису опоравили.
Само месец дана касније објављен је текст Маркишића о сабласним догађајима у милионеровој вили на Авали који је имао огроман одјек у јавности и из највиших полицијских кругова наређено је да се Алекса Маркишић отпусти из „Политике”.
Тада се Алекса враћа у Сокобању где ради као адвокатски приправник све до почетка Другог светског рата. Један је од организатора устанка у нишком крају и оснивач Озренског партизанског одреда, у лето 1941. године. Приликом ликвидације једног провокатора у Сокобањи, јануара 1942. Алекса и Рајко Вићентијевић су били издани, након чега су их опколили недићевци и жандарми.
Након дванесточасовне борбе, жандарми су потпалили кућу у којој су се утврдили. Њих двојица су извршили пробој, при чему је Рајко погинуо. Алекса је одмакао, али је био рањен у кичму. Последњим метком је извршио самоубиство да не би жив пао непријатељу у руке. Указом председника ФНР Југославије Јосипа Броза Тита 6. јула 1953. проглашен је за народног хероја. У Сокобањи му је подигнута спомен-биста.
У браку Алексе и Алексинчанке Христине (рођена Милојковић), 8. марта 1937. године рођен је Мирослав Маркишић. Он је једини потомак народног хероја и првоборца. Данас је Мирослав пензионер и после успешне каријере просветног радника живи у Алексинцу. Мирослав је свом сину, који тренутно живи на Малти, име дао по свом оцу. Иначе, Алекса Маркишић је основну школу завршио у Сокобањи, гимназију у Алексинцу, а правни факултет у Београду.
Животна сапутница новинара Алексе, супруга Христина, рођена је 28. маја 1914. године, у Алексинцу. Ту је завршила основну школу и гимназију, а 1933. године и учитељску школу. Као учитељ радила је у Власотиначком крају, а од 1935. године, у Мозгову, да би 1939. године, прешла у Дуго Поље, одељење у Блендији код Сокобање. У предратном периоду Христина је члан СКОЈ-а, а од јула 1941. године и члан КПЈ. У Озренски партизански батаљон ступила је августа 1943. године. Погинула је 12. априла 1944. године, у борби са Недићевцима код Нишке Каменице.
