Сокобања је једна од ретких општина у Србији на чијој територији постоје трагови насељености још из средњег палеолита, стари око 40.000 година. Поред ових далеких трагова насељености, откривено је више од педесет налазишта из периода винчанске, старчевачке, костолачке и Бубањ-Хум културе. Ова богата археолошка открића била су повод за објављивање монографије „Праисторија сокобањског краја: Културне манифестације на развођу Тимочког и Јужноморавског сливаˮ, коју потписују др Петар Милојевић, МА Милена Муминовић Божић и Александар Капуран.
Један од заслужнијих за археолошка истраживања на подручју Сокобање је др Петар Милојевић, научни сарадник Археолошког института у Београду и Сокобањац по рођењу који је у родном месту започео своје школовање. По његовим речима, у овом крају направљен је значајан помак у археолошким истражиовањима, али недостаје музејска збирка у оквиру које би били сачувани сви пронађени артефакти, који се сада налазе у Народном музеју у Зајечару.
Као један од најбољих познавалаца археолошких локалитета на подручју Сокобање, Милојевић истиче да је период неолита најмање истражен, док је највише открића из периода металних доба.
– Тек четири, пет налазишта указује на постојање старчевачке и винчанске културе. Највише има налазишта из периода металних доба. Она почињу бакарним добом, од око 4.000 година пре нове ере. Следи Бубањ-Хум култура, потврђена на неколико налазишта у сокобањском крају, а затим костолачка култура, типична за млађе бакарно доба, између 3.000 и 2.000 година пре нове ере. Ископавањима која смо спровели на локалитетимаПоповица и Девојачки камен потврдили смо оба културна слоја, што је интересантно и репрезентативно за овај крај, поготово јер те две градине нису угрожене каснијим интервенцијама из античког или средњевековног периода. Велики број локалитета припада бронзаном добу, између 2.000 и 1.200 године пре нове ере – објашњава Милојевић.
Први записи о археолошким истраживањима на подручју Сокобање потичу из 19. века. Полазиште саврмених археолошких истраживања били су писани трагови Милана Милићевића и Феликса Каница, мада су се археолози махом ослањали на материјалне остатке које пронађу на терену.
Да је археолошки тим предвођен Петром Милојевићем урадио значајан истраживачки посао, потврдио је и археолог Звонимир Калуђеровић. Он је деведесетих година прошлог века истраживао палеолитска налазишта у Пећурском камену код Левовика и Маркову пећину недалеко од Сокограда.
Занимљиво је да је овај истраживач ових дана из Мексика допутовао у Сокобању, где је сасвим случајно сазнао да се одржава промоција монографије о праисторији сокобањског краја.
– Обећао сам себи да ћу долазити у Сокобању када будем у пензији, али сам отишао ван земље. Сада сам дошао на два дана и чуо да колеге промовишу монографију – рекао је Калуђеровић.
Он је истакао и колико су напредовала археолошка истраживања у Сокобањи у односу на период када је почео теренски рад на овдашњим локалитетима.
– Тада било је познато неколико праисторијских налази, а сада их има вишеод педесет. Дефинисана су, материјал је обрађен и примењују се нове методе истраживања. Стварно сам срећан због тога – нагласио је Калуђеровић.
На промоцији промоцији овог капиталног дела говорила је и Милена Мумуновић Божић, мастер археолог, посебно истичући новине које су донела ЛИДАР снимања обављена током прошле године и потенцијал резултата који су понудили нове погледе на археологију и праисторију сокобањског краја.
Реализација пројекта и штампање монографије остварени су уз подршку Скупштине општине Сокобања. Издавач је Народна библиотека „Стеван Сремацˮ у Сокобањи, док је за фотографије, техничку обраду и дизајн корица био задужен Кристијан Ђорђевић.
