Еј сокобањска чаршијо камена, дужи ти је заборав него памћење – велики је то јубилеј, два века…

Једна од карактерних особина малих места јесте и тај заборав према својим људима, онима који су некада нешто учинили, а данас све то учињено остаје на хвалу, част и понос. Познати у Сокобању долазе нам кроз имена писаца, књижевника, песника и уметника који су задужили Србију, Југославију, Краљевину Југославију, Краљевину СХС, Краљевину Србију и Кнежевину Србију. То су људи који су, поред својих родних места, трагове оставили у многим градовима и бањама, постајући тако туристичка и култура обележја тих средина. 

Али имена оних познатих Сокобањаца, људи рођених у Сокобањи, трепере у причи онолико колико сми ми спремни да их помињемо и пратимо. Ако их не разумемо и не познајемо историју коју су започели и стварали, онда као да губимо и моралну обавезу да их се сећамо, нарочито у посебним годинама и великим јубилејима. Ваљда, пошто нисмо способни да пратимо велике људе, ми их заборавимо, јер нас тај заборав ни на шта не обавезује. 

Ова, 2026. година, обележава два века од рођења митрополита Михаила,некадашњег дечака Милоја, рођеног у Сокобањи. 

О људима који су задужили не само своје родно место него и своју земљу има много података и много тога што је један живот изродио. Али, издвојимо оно што би ипак сваки грађанин једног места, када је реч о његовом знаменитом суграђанину, требало да зна. 

Митрополит Михаило, по рођењу Милоје Јовановић, рођен је у понедељак, 19. августа 1826. године, у Сокобањи, тадашњој Алексиначкој Бањи, од оца Милована Јовановића, занатлије и мајке Марије, кћери свештеника Ристе из села Трговишта. Потекао је из породице чији је велики број предака био у свештеничком чину. 

Његово школовање започело је у Сокобањи, у тадашњој троразредној „малој школиˮ, а пут образовања водио га је преко Зајечара, Неготина и Београдске богословије до Кијева. Тамо је, као јеремонах који је узео монашко име Михаило, завршио Кијевску духовну академију. 

По повратку у Србију постао је професор Богословије, касније епископ шабачки Михаило, а 25. јула 1859. године архиепископ београдски и митрополит Српске цркве у Кнежевини Србији. У време његовог деловања Српска црква добија аутокефалност. 

Самопрегорно и активно радећи на добробит Кнежевине Србије, српскога народа и цркве, није остао дужан ни свом родном месту Оно што је под његовим покровитељством започето и подигнуто и данас служи народу Сокобање. 

Пред крај свог живота почео је чешће да се враћа у завичај и као добротвор, а у спомен својим родитељима, 1894. године подигао је лепу и велику школу. Та зграда, у којој су многе генерације завршиле своје четворогодишње школовање, стоји и данас са свим својим архитектонским елементима и украсима. Носи његово име и представља споменик културе једног времена, вредан пажње, бриге и очувања целокупне заједнице. 

Ипак, околности у 2026. години покренуле су велику полемику када је реч о овој згради, која је несумњиво једно од највећих историјских богатстава Сокобање и важан део архитектонске целине центра града.
Исте 1894. године подигао је и цркву. Данашњи Храм Светог Преображења Господњег служи верницима и грађанима, али и као историјски је споменик једног времена. 

Као велики светски путник који је обишао многа места, желео је да и од Сокобање створи бању по узору на познате европске бањске центре. Био је иницијатор идеје која је довела до оснивања „Друштва за унапређење и улепшавање Сокобање и околинеˮ 1895. године. 

Оно што је то друштвоза његовог живота, али и након њега, чинило на урбаном, комуналном и културном развоју Сокобање условило је долазак тадашње српске књижевне елите, попут Стевана Сремца, као и многих других знаменитих личности културе и уметности. 

Тако је Сокобања стекла обележје „најкултурније и најбоемскије бањеˮ у Србији. Таква је остала све до Другог светског рата. 

Михаило Јовановић, родом Сокобањац, преминуо је 5. фебруара 1898. године и сахрањен је у београдској Саборној цркви. На његовом гробу уклесане су речи: „Љубите српство, љубите православљеˮ. 

Овај велики јубилеј није значајан само у историјату Сокобање, већ и српске државе, а ако је Србија склона забораву према знаменитим људима из малих места, онда је то разлог више и додатна обавеза да ми, његови потомци, то сећање сачувамо.