Прашњави орман са књигама, „Сингерˮ шиваћа машина, стари телефон, једна ручна машиница за шишање и мноштво ђачких радова, међу њима вежбанка са писменим задатком из 1999. године – овакво стање затекли смо у просторијама некадашње основне школе у Читлуку. Ходници празни, ољуштени и испуцали зидови, оштећени каратаван, овако је ова школска зграда у којој су некада одјекивали школско звоно и дечја граја дочекала двадесете године 21. века.
Школа у Читлуку, иако више не ради у својој старој згради, има барем једно одељење које наставу обавља у Дому културе села. Некада је овде било и више ђака.
У Сокобањи је основно школство започело давне 1834. године, а школа у Читлуку почела је са радом на пролеће 1853. године. Њен први учитељ био је Живан Стојановић, син механџије Стојана.
Међу првим ђацима читлучке школе био је Будимир Миловановановић, данас 83-годишњак. Присећа се да када је кренуо у школу у првом разреду било је 35-оро деце. Сваке наредне јесени школска година почињала је са преко тридесеторо деце. Сећа се и да је тог првог дана у школи као поклон учитељици морао да понесе пиле.
– Мајка је донела то пиле да дам учитељици Мици Тодоровић. Онако згрчен дам јој. Кад је она бацила пиле тамо иза ограде, то је било море, било је преко 50 пилета. То је било ограђено и свако дете које је пошло у школу, морало је да донесе пиле – присећа се Будимир првих школских дана педесетих година прошлог века.
Учитељи су у то време били „страх и трепетˮ, каже Будимир. Он и његови школски другари учитељицу су ословљавали са госпођа Мица, а на читанкама је неизоставан била слика Јосипа Броза Тита и Јосифа Стаљина.
– Још у школу нисам пошао, али се добро сећам 1948. године, када су старије жене морале да иду у школу, на читанкама је била Стаљинова слика. Е после то се одједаред изгубило – прича нам овај мештанин Читлука.
Играчака није било, а и лопте су биле реткост, тек по нека лоптица с којом су се сви раздрагано играли. Старији су се поштовали и било је незамисливо проћи улицом, а не поздравити пролазника са „добар данˮ.
– Нисмо смели да прођемо поред човека да не кажемо добар дан. Иначе учитељ је ишао и гледао. Не дај Боже да те неко пријави да му ниси рекао ‘Добар дан’… Не смеш у школу да отидеш. Морао си пред сваким старијим да скинеш капу – сећа се наш саговорник времена када су се људи међусобно више уважавали и додаје да је данас реткост да дете поздрави старијег човека у пролазу.
– Изгубило се кућно васпитање. Ми смо то из куће понели, а онда су нас и у школи учили – са сетом прича Будимир.
Сећа се и да је прве кашике за кућу купио када је почео да ради у Општинској управи шездесетих година прошлог века, а да су до тада сви јели из једне чиније са једном дрвеном кашиком. Време је било сиромашно, али се сложно живело. Данас Будимир са својом супругом зиме проводи у Сокобањи, а у Читлук се враћају на пролеће, када крене садња, како би нешто здраве хране произвели за своје потребе. Ово поднебље, удаљено 15-ак километара од Сокобање погодно је, каже, за бављење сточарством, али је велики проблем што су многе куће затворене и што у селу скоро да нема младих.
