Руска породица свој дом и срећу нашла у Сокобањи и Трубаревцу

Рускиња Лиана Вилсон након четири године живота у Србији, са два детета и мужем програмером, у разговор за наш медији истиче да је много срећна што је њен живот овде, у нашем крају, у селу Трубаревац, општинa Сокобања. Она каже да је њена породица тражила своје место, свој дом још у Русији.

Након што су гледали да нађу своје место у Сочи, у Краснадарском крају, или крај Москве, где су некретнине врло скупе, игром судбине тај сан им се остварио близу Бованског језера.

− И сад смо нашли своје место! Општина Сокобања. Алексинац врло близу. Идем у Ниш кроз Алексинац. Алексинац има и музичку школу. И књижевни клуб. Културни живот у Алексинцу је откровење. Ја сам много оптимистична када је у питању наша будућност – каже Лиана док седимо испод столетних липа у порти Цркве Свети Тројице у Горњем Адровцу, где је она била гост Књижевних сусрета „Рајевском у част”.

Србија је место где се ужива у животу

Наша саговорница је први пут на овој манифестацији и уопште у дворишту цркве коју народ назива и руском. Изненађена је колико је људи дошло на књижевни сусрет, колико људи пишу песме, како каже из „свога срца”.

− Својим очима сам видела како кажу: Ми волимо Русију… Видела сам српску душу. Много ми је драго. И то је мој живот, осећам се срећније − на солидном српском језику Лиана није крила колико се пријатно осећа код нас.

На нашу констатацију да добро говори наш језик, ова веома пријатна и веома позитивна Рускиња се захваљује и каже за себе да је дициплинована жена и да је пуно учила из уџбеника послатих од Руса који су исто тако емигрирали.

− Нажалост, муж је програмер не говори српски, он зарађује на енглеском језику. А ја сам изненађена што мој мали син прича без акцента, јер је од првог разреда ишао у српску сокобањску школу. Ја сам много патила и била нервозна: како да не зна ниједну реч? Он је ушао у разред у школу не знајући ниједну реч српског. Учитељица је рекла: − Не брини. Научиће. И тако се десило − присећа се наша саговорница почетака у Сокобањи.

Лиана се и сада сећа, када је дошла у нову средину, како су јој Срби рекли: „ Треба опуштено и полако!”

− Зато што сам ја трчала од школе до школе, са директорима треба брзо да решавамо проблеме, на мене су сви гледали зашто сам тако нервозна… Они кажу: − Полако, полако. Смири се. Одакли си, жено? Рекох, из Москве. Заборави своју Москву, овде је све другачије – каже ова жена веома велике енергије, уз констацију да је овде земља Србија за уживање, лепе песме, лепа храна, више сунца, много воћа и све јој се то свиђа.

Каже да има високо образовање, музичи конзерваторијум је завршила, за диригента оркестра, завршила је и хармонику, па је била и руководилац ансамбла…

− Кад бих имала прилику, ја бих хтела да учествујем у вашој култури, хтела бих да будем вредна за вас. Увек сам захвална када ме зову на неки догађај, као данас. Мислим да је руска култура добро развијена, лепо позната, па бих хтела да уложим и у вашу земљу, јер живим ту и планирам и даље, моја породица планира да заувек остане у Србији – категорична је ова странкиња која се већ осећа као наша суграђана, уз наду да ће своја уметничка умећа моћи да искаже у Сокобањи, Алексинцу и Нишу.

Колегиницу за певање нашла у Алексинцу

И судећи по неким контактима које је остварила, кренула је у том правцу. Недавно је ступила у контакт и са Алексинчанком Наташом Николић, која пева духовне и руске песме.

− Нашла сам случајно младу Српкињу Наташу, која воли да пева руске песме. То је било баш случајно; у продавници сам купила неко уље за ауто, и моја срећа је била да продавац каже: − Јао, па ти си Рускиња! Моја жена пева руске песме. Ја кажем – одлично. Ја сам тражила такву девојку − са осмехом на лицу нам саговорница препричава овај догађај.

Када је у питању Србија, храна је незаобилазан део приче. Лианино омиљено јело је чорба, син је љубитељ пљескавице, кћерка пилећег батака.То је јеловник у ресторану, а кући имају пластеник, саде парадајз, краставац, а за грожђе, каже, само расте.

− Одушевљена сам што много чега само расте на вашој земљи. Када шетам са мужем, идемо до Бованског језера. Наједем се путем! Шљиве, трешње расту пред нашим очима. То је слободно, нико не брани. Наједемо се док стигнемо до језера. Много је сунца. И клима је врло важна. Размишљала сам зашто се руски људи толико разликују од српских. Ми смо тако стегнути, ви насмејани. То сам схватила: због сунца! Овде је више сунца, опуштености, расположења, дружења, много празника правите… − препричава нам ова Рускиња свој овдашњи живот и доживљаје које он доноси.

Лиана има овде своје друштво, своје пријатеље, и каже да понекад и прави у неком ресторану вече класичне музике, али да не свира само класичну музику. Одлази на кафу у комшилук, била је и на славу: „Идемо редовно на славу. Носим поклончић њима. Седимо, дружимо се, пијемо кафу.”

О комшилуку говори све најбоље, али понекад њихови претерани погледи и пажња знају да засметају.

− Њима је интересантно. Ја сам ставила ограду. Ми нисмо навикли да живимо као на пиједесталу, као на сцени. Они мени рекли: Зашто си ставила? Баш нам интересантно. Ми сваког дана гледамо шта ти радиш. У почетку је то било лепо, уживаш у тој пажњи, у тој љубави, а после тога те и мало нервира, хоћеш свој приватни живот – са дозом симпатије Лиана дели нека своја искуства, која су више догодовштине него непријатне сцене.

А први део овог путошествија наше саговорнице односио се на долазак у Београд и тражење стана. Каже да о Србији није знала много, али пошто се фирма у којој је радио њен муж нашла под санкцијама, пут је довео у наш главни град.

− У Београду је било све заузето, много људи одмах дошло, све изнајмљено било. И ми смо случајно видели поруку једне жене. Она је предложила спрат куће у Сокобањи. И тако смо судбином случајно дошли до Сокобање, али читали смо да је прелепо место, и поглед, и природа. Одушевљени смо били што је ваздух био чист и природа лепа. После Москве, где смо имали стрес, ми смо уморни од тога, од урбанизације како се каже. Ова промена је била јако лепа и добра за нашу душу. Више за душу него за паре! – искрена је ова Рускиња.

На питање откуд да се скуће у Трубаревцу, Лиана каже да су тражили да купе кућу на лепом месту, поред језера, и тако су нашли свој дом и веома су задовољни том куповином. Наша саговорница се још једном враћа на почетке живота у Сокобањи.

− Били су проблеми са децом, јер смо ми из руске школе, где је јака дисциплина, девојчицу  одмах уписали у трећи разред српске сокобањске школе. Њој је било тешко, јер је другачији менталитет деце. Овде су деца више опуштена, више раде шта желе, јер ви много волите своју децу, чувате их, а ми смо у Русији навикли на јаку дисциплину. Али хвала Богу, ја сам одушевљена, јер психолози и разредни, наставница, потрудили се да би нама било лепо. Нашли девојку која прича на руском језику поред моје ћерке. Они донели поклончиће, сви су хтели да се друже са њом. И тако, сад смо навикли. Четири године су прошле и мислим да су четири године доста за потпуну промену живота.

Почети живот у новој земљи и то ван великих градских центара је изазов, што је у једном тренутно било и за нашу саговорницу.

− Нажалост, овде нема гаса и то је било изненађење. То је било највеће разочарање што своју кућу мора да грејем, а ја немам своју шуму. Морам да купим дрва, која су скупа за мене. Мислила сам: само притиснем неко дугме и буде топло… Има своје минусе, али шта да радиш! − био је одговор ове Рускиње на питање шта је најнепријатније доживела код нас.

На крају овог пријатног и занимљивог разговора, на месту где је писана историја у порти Руске цркве у Горњем Адровцу код Алексинца, Лиану смо питали шта је најчешће питање њених сународника када посећује крај одакле је дошла код нас.

− Прво им кажем: Немојте да мешате са Сиријом. Србија је, извините, мала земља у односу на Русију. Москва има 17 милиона, а Србија има 8 милиона. То је само пола Москве. Њима је интересантно како ми живимо и шта једемо, и храна и култура, питају, питају свашта. Ја сам свом брату поклонила мајицу са натписом Србија. Он то носи у својој викендици – каже ова изузетна жена која будућност своје породице види код нас. Барем за сада.