Крајем прошле године тихо и скромно како је живела напустила нас је Љиљана Николић, свестрана личност, новинар и хроничар Сокобање. Поводом полугодишњице 16. маја, део Љиљанине породице се обратио писмом нашој редакцији следеће садржине:
„Отишла је не дочекаши архивску грађу из Беча за њен следећи рад, о коме је говорила на њој својствен начин: Сокобања, људи и њихова достигнућа од данашњег дана па све уназад до кад је могла да допре њена енергија сазнавањем истих….
Знала је одакле су дошли ти људи, знала је где су многи отишли , чиме су се бавили, који је њихов допринос Сокобањи….
Њен специфичан глас је широм Земље и Европе ширио раскош и лепоту Сокобање (описивањем до детаља, могли сте да створите слику те сокобањске раскоши).Здравље је било на првом месту о томе говори и њена последња књига „40 година стазама здравља”.
Следећа идеја је било школство…. Замолила ме да јој помогнем у писању о мом учитељу, Милану Раденковићу, једном од првих добитника награде „Најдражи учитељ”, и првој електронској учионици 1960. године у селу Језеру (које у то време није имало струју).Ово је њено неостварено дело, а надам се да ће будући хроничари наставити јер имају на кога да се угледају….
Не постоје речи које би могле да опишу њену дарежљивост, срдачност и интересовање за сваког човека са тежњом да му помогне….
Питање: да ли Сокобања зна
без кога је остала???
Њена дела ће живети а и она са њима….и у нама….
Прва и последња реч за њу је била Сокобања!!!
Гранка Марковић, професор математике у пензији из Алексинца
