Захваљујући електронској комуникацији, све је већи број странаца који посећују Музеј „Српска кућа” на Крфу. У времену у којем живимо готово да више нису потребни путокази, флајери, пропаганда – каже нам кустос Љубомир Сарамандић, што посебно погодује мањим музејима, јер се, на основу оцена посетилаца, врло лако фокусирају према сфери интересовања.
Наш саговорник каже да је странаца све више у сезони, а оно што је за њега изненађење јесте да је Српска кућа међу најбоље оцењеним музејима у региону. Добрим делом, управо захваљујући оценама странаца.
– И мислим да је разлог тако добре оцене странаца, пре свега, слика коју су наши преци послали у тренутку опоравка. Након преласка Албаније и страдања, које је вероватно незабележено у историји ратовања, они су показали готово нестварну брзину опоравка, достојанство, националну дисциплину. И то је вероватно најбоља слика коју смо ми послали у савременој српској историји. Многи странци ми постављају питање да ли је могуће овај историјски тренутак поредити са сличним у светској историји ратовања – каже кустос Сарамандић.
У наставку разговора овај човек, који већ четврт века дочекује посетиоце у овом српском музеју на Крфу, наводи да је у 3. веку пре Христа Ханибал са Картагињанима прешао Алпе. Чувена реченица „Ханибал анте портас” („Ханибал је пред вратима”) настала је у вези са страхом Римљана од Ханибаловог напада. Карло Велики је 773. године, такође, прешао Алпе. И 1800. године Наполеон прелази Алпе. Француски сликар Жак-Луј Давид (Jacques-Louis David) насликао је чувену пропагандну слику „Наполеон прелази Алпе” и потписао је именима, у доњем левом углу, три велике војсковође.
– Вероватно можда и најзначајније у западној цивилизацији: Ханибал, Карло Велики и Наполеон. У светској историји ратовања, тај њихов прелазак преко Алпа је означен као један подухват, подвиг који их је устоличио на светском трону војсковођа. Овај историјски тренутак који представља Српска кућа има сличности – објашњава наш саговорник.
Упоређујући горе наведене преласке са страдањем наше војске, пре свега по размерама, броју жртава, али и разликама, Сарамандић прелазак преко Албаније, односно Албанску голготу, како ју је прво назвао француски генерал Перон де Мондезир, види пре свега као један дефанзивни стратешки потез. Осим тога, са српским војницима и официрима нашао се и велики број цивила, пре свега деце.
Тај прелазак је документован фотографијама, извештајима новинара, војних посматрача, тако да је то вероватно, како процењује наш саговорник, можда и последњи такав подухват, подвиг у светској историји ратовања.
– Велико је питање да ли ће се, под новим начинима под којима се ратује, такав један прелазак преко планинског комплекса поновити. Што се тиче питања странаца, најчешће питање је: „Како ми за овај историјски тренутак нисмо знали?” – каже Сарамандић.
Фотографија „Краљ Петрова четири вола” Владимира Бецића објављена је у француском „Л’Илустрациону”, а непосредно након објављивања француски песник Ростан написао је песму „Краљ Петрова четири вола”. Чувени, вероватно најзначајнији холивудски редитељ Том Форд, Питеру Богдановићу је, у једном тренутку, рекао: „Ви Срби имате једну фотографију која је већ готов филм, само је потребно да се надогради.”
– Тако да та фотографија и прелазак Албаније, по својој епици, по својој трагици, али и узвишености, изазвали су велике реакције великих светских уметника. Једна од реакција страних посетилаца, која је мени посебно драга, јесте када ми кажу, а видим да и вештачка интелигенција врло често тај утисак сублимира, да, отприлике, у тренутку када сам погледао у Српској кући те фотографије и предмете, све оне предрасуде које сам имао о Србима пале су у воду. Дакле, толика је снага тих фотографија, тих докумената, снага тог историјског тренутка – каже наш кустос на Крфу.
Сарамандић каже да се веома често сети реченице Јована Дучића и Милоша Црњанског, која му је на неки начин водиља у интерпретацији тог историјског тренутка: „Да је у националној историји вредно само оно што је универзално, што је разумљиво сваком човеку.”
– Мислим да је управо овај историјски тренутак о коме говоримо разумљив сваком човеку. Наравно, код Срба су емоције израженије, велики је број и потомака. И мислим да управо универзализацијом тог историјског тренутка таква прича о регруту, младићу који одбија да призна капитулацију, који напушта своје огњиште, савладава тешке препреке, многи налазе свој крај у дубинама Јонског мора, и коначно се, пробојем Солунског фронта, постиже и највећа српска победа. Дакле, затвара се један круг. Мислим да је то разумљиво сваком човеку – поручује наш саговорник док седимо у кафе-бару „Лимун жут” у месту Дасија на Крфу, који са супругом Гркињом држи наш земљак, родом из Бенковца, који је, преко Инђије, попут његових предака, стигао на ово острво. Разговарамо о нашој националној прошлости и будућности.
Сутра: Зашто Кинези воле Србе.
