Традиција и обичаји које смо наследили од предака требало би да буду саставни део културе нашег народа. У савремено време од многих обичаја се одустало, па је већина остала записана у неким етнолошким књигама које, сем стручњака, ретко ко чита. Обичајна пракса замрла је и у сеоским срединама, али такав случај није и у сокобањском Шарбановцу. Тамо један двадесетдеветогодишњак Никола Милутиновић, за сада једини у свом селу, покушава да од заборава отргне старе обичаје, барем за још једно поколење.
Овај младић на својој појати упражњава исте оне обичаје којих су се придржавали његови преци деценијама, а можда чак и вековима уназад. Жеља му је, како каже, да их отргне од заборава и пренесе својим сестрићима. Брање врбовог прута и шибање јагањаца на Врбицу само је један од обичаја које поштује овај младић.
Недавно је прослављен празник Ђурђевдан, а Никола је сачувао много старих обичаја који се везују за овај празник.
– У петак пре Ђурђевдана иде се у планину како би се брале траве којима се ‘крме’ овце на Ђурђевдан. Оне се донесу код појате, секу се и мешају са јармом. Вече пре Ђурђевдана капија и ограда тора ките се кукуреком и јоргованом, а потом рано ујутру, на сам дан Ђурђевдана се промузују овце – прича наш саговорник.
По обичају ког се Никола придржава, тог дана се плете венац од цвећа и трава и пече се шупља погача. Испод капије, на месту где се музу овце, ископа се рупа и у њу полажу јаје и кравајче који се после ставе у то прво помузено млеко. Венцем се кити прва овца која се помузе кроз погачу на којој је брдило од разбоја, прстен и совељка и њој се разбије јаје о чело. Онда се на капију стављају дренов прут, шипак и везени пешкир, а потом се бележе јагањци, јер је сваки овчар имао посебан белег за своје стадо. Да би се, у случају мешања, знало по белегу чија је овца.
То прво млеко, кравајче и белези од ушију носе се у мравињак да би било оваца „ко мрава”, преноси нам овај младић неке од обичаја у тору за време Ђурђевдана
– Радим исто онако како су радили моји стари и не знам тачно због чега се шта ради, али ми је жеља да их сачувам и покажем другима – додаје Шарбановчанин, поносан што чува традицију својих предака не само кроз предање већ и кроз обичаје.
Срећа је да Никола користи и друштвене мреже, на којима често кроз фотографије преноси део своје обичајне праксе. Захваљујући томе још младих људи, а и оних старијих, има прилику да види како се некада радило у српским селима. И, на срећу, многи на то позитивно реагују.
