На двадесет километара од Сокобање, на западном ободу бањског басена, лежи село Рујевица, место у којем се природа, векови и локалне легенде спајају у једну необичну причу. Изнад села, у подножју заветних храстова и скривена у зеленилу, стоји црква у шуми, посвећена Успењу Пресвете Богородице. А изнад ње… узвишење звано Рујевачко градиште.
Управо овде мештани генерацијама преносе причу о „Црвеном граду”, мистериозном утврђењу саграђеном од црвеног камена које је, према предању, поносно стајало на врху брда све до друге половине 20. века.
Шта казује легенда?
Старији житељи Рујевице сећају се прича да су читави зидови и блокови овог утврђења постојали и након Другог светског рата. Ипак, педесетих година прошлог века, у време када се тражио чврст материјал за изградњу путева у овом крају, утврђење је наводно послужило као „каменолом на отвореном”. Цигле и блокови од црвеног камена су разнесени, а од импозантног града остале су само усмене легенде и гомиле обрађеног камена расуте по падинама.
Ко год се попне на градину, пред собом има јединствен географски амфитеатар: Ка западу се простире планина Буковик, ка истоку оранице и плодне равнице сокобањског краја, ка југу моћни Озрен, а ка северу грандиозни Ртањ, у чијем се подножју, надомак самог градишта, уздиже препознатљиви телевизијски и радијски предајник.
Реч струке: Мит или скривена историја?
Да ли је црвени камен заиста дело људских руку из неког давног историјског периода или је реч о хиру природе? Одговори би ускоро могли стићи са терена.
Археолошка истраживања у овом крају привлаче све већу пажњу научника, па је након савремених снимака из ваздуха најављено даље истраживање овог подручја како би се одгонетнуло шта се заиста крије испод површине Рујевачког градишта.
– На основу ЛИДАР снимака, осим заравњеног платоа на највишој коти градишта где смо радили сондирање, јасно се уочава и један прстен. Он би заиста могао да представља откоп у виду рова или остатке темеља града, односно одређених фортификационих елемената. На читавој површини овог локалитета, као и у самој сонди, проналазили смо специфичан грађевински материјал. Највероватније је реч о црвеном пешчару или неком сличном камену чија се природна лежишта налазе на потезу од Рујевице до Јошанице. Овај камен природно није заступљен на самом брду, јер је оно искључиво кречњачког састава.То дефинитивно потврђује да је у питању такозвани транспортован камен, односно материјал који је донет са јасним разлогом. На њему се види да је притесан и обрађиван, прављене су плоче димензија тридесет са тридесет центиметара које су потом слагане. Такође, пронашли смо и трагове малтера, што додатно потврђује да је овај камен коришћен у архитектонске сврхе – каже за „Сокопресс” др Петром Милојевићем, научним сарадником Археолошког инстутута у Београду.
Док научнике тек чека потврда са сонди и из тла, Рујевица и њено градиште остају својеврсна „ваздушна спона” између четири велике српске планине и место где сваки камен под ногама шапуће приче о несталим утврђењима.
Зашто европски градови живе, а наше тврђаве тихо умиру?
У Европи, питање старих градова и њихових остатака одавно није само ствар архитектуре или грађевинског подухвата. Оно је на државном, али и на најдубљем народном нивоу, препознато као кључни елемент очувања културе, континуитета и, на крају крајева, самог националног идентитета. Свест о томе да без прошлости нема ни будућности разлог је због којег се у европским земљама у споменике историје улаже неупоредиво више него што је то случај код нас. Али, да ли је морало бити тако?
Још средином прошлог века, један човек је видео оно што многи нису. Чувени архитекта, путописац и академик Александар Де Роко, педесетих година је неуморно крстарио просторима тадашње Југославије – од Србије и Црне Горе, преко Македоније. Својим пером и објективом бележио је средњовековно градитељство Балкана, указујући на чињеницу да су те тврђаве заправо наставак и надградња још старијих, античких епоха.
Његов вапај за спас културног наслеђа, изречен током предавања на Коларчевом народном универзитету давне 1951. године, звучи поражавајуће актуелно и данас, седам и по деценија касније.
– Многи споменици наше црквене средњовековне архитектуре заштићени су већ одавно и осигурани од даљег рушења и квара. Са нашим старим градовима, то још до сада није био случај. За њих до данас скоро ништа није учињено. Свакако да би требало предузети све да се, бар они који заслужују, очисте од рушевина, окрпе и подзидају, претворе у паркове да се по њима поставе чувари и да се учине приступачним за посете и екскурзије, те да се тако сачувају од даљег пропадања. Крајње је време да се овим старим споменицима притекне у помоћ и да се спречи њихово потпуно уништење и нестајање.
Данас, када погледамо мапу Србије, чини се да су неки градови заувек изгубили ову битку. Митски Црвени град, обавијен велом легенди, готово је физички нестао – материјалних остатака који би сведочили о његовој моћи више скоро и да нема.
Међутим, на простору Сокобање нада још увек живи. Овај крај има срећу да и даље чува довољно историјског камена који пркоси времену. Најсветлији пример је Сокоград.
Ова импозантна тврђава, која вековима стражари изнад кањона реке Моравице, и даље поносно стоји. Са својим моћним зидинама које су у релативно очуваном стању, Сокоград је живи доказ онога о чему је Де Роко говорио. Он није само туристичка атракција; он је управо онај европски модел „парка-споменика” који чека пуну ревитализацију.
Сокоград је опомена, али и шанса. Да Де Рокове речи из 1951. године коначно престану да буду критика нашег немара, и постану путоказ за будућност у којој ћемо своје старе градове поново научити да ценимо. Чувањем њихових зидина, чувамо и себе.
