„Мало је у Србији речних долина тако богатих живописним лепотамаˮ, писао је путописац Фелкс Каниц у својим записима о Сокобањи. Предмет дивљења својих посетилаца, били они знаменити или не, остала је до данашњих дана. Чувене су мисли наших књижевника да се овде човек препороди и да овде срце не туче, већ љуљушка. Још у 18. веку била је омиљено место туриста, посебно Турака, који су по писању грофа Шметуа, долазили са свих страна чак и из Азије. У то време варошица се звала Бања, а кроз историју је променила бројне називе.
Данашњи назив, који носи од 1859. године, добила је по оближњем утврђењу Сокограду, чије се име везује и за некадашње соколаре. У историјским списима појављује се и као Бањица, Велика Бања, Алексиначка бања и Сокол бања. Путописац Феликс Каниц, који је обилазио Србију, сматра да је име Сокобање настало од Римске речи Balnea која означава купатило и од које је изведен назив Бања.
Први писани документ који помиње насеље на овој територији налази се у Житијама деспота Стефана Лазаревића-Константина Филозофа (1380-1431), који је везан за период борби између Бајазитових синова Мусе и Мехмеда. Ту се помињу градови Соколница – и Сврљиг, као упориште Турског војводе Хамзе, чије је бунтовништво изазвало војну интервенцију која се 1413. године завршила освајањем поменутих градова.
Средњевековни град послужио је и као извор у књижевности. У романтизованом роману из српске прошлости „Деспотова властелаˮ, Андре Гавриловића део се односи на период од 11 година пре освајања Сокограда. Властелин Стефан Лобојевић помиње се као господар или управитељ Соколца. Ту наилазимо и на властелинку Марину, кћерку Маројице Бунића, кнеза Пургарског у Новом Брду и господарице Врмашког града, која је била удовици Бана Крајиновића, некадашњег протовестијара Кнеза Стефана Лазаревића. У овој књизи описан је и пад Сокограда: „Једног дана освануше код Сокоца чете Хамзе бега, сврљишког господара, на позив Лобојевића и он им отвори врата свога тврдог града, па оде дренопољском султану Муси. Хамза бег је одиста позивао своје суседе, српску властелу, да се удруже и да заједнички одоле Муси. Али Муса не чекаше њихове договоре већ опседне Хамзу у Сокоцу, претећи му да ће Соколац освојити на јуриш као што је већ узео Сврљиг. Хамза се затвори у град и не хтеде се предати, али се не мога ни одржати. Соколац освоји Муса на јуриш. Хамза главом плати, а Муса нареди да се многе породице са те баштине одведу и населе по далеким турским крајевима, а на њихово место одреди одакле ће се Турци досељаватиˮ.
О томе како је Сокобања изгледала далеке 1663. године записао је Евлија Челебија, турски путописац. Захваљујући његовом писању сазнајемо да је тадашња касаба, како је назива, бројала 200 даском покривених кућа. Сокобања је имала четири махале и чак шест муслиманских богомоља.
– Од тих богомоља две су импозантне џамије са куполама покривеним оловом. Ту постоји четири месџида. Затим постоје два мала хана, две текије, две основне школе, једна медреса, педесет и четири дућана и два јавна купатила. Једно је врло импозантно, у доброј грађевини, с куполама покривеним оловом, са шедрваном и собом за купање. Засебно је опет, друга топла бања одређена само за жене. Како је вода толико топла, у њу се не може ући док се прво не помеша са хладном водом – наводи даље Челебија у свом запису из Сокобање.
Овај путописац истиче и то да су ове лековите бањске воде добре против ћелавости, али и губе, односно лепре, веома инфективне болести која је у прошлости однела многе животе. Од оне Бање коју Евлија Челебија описује данас је остало турско купатило Амам, које је и даље у функцији, што представља посебно благо имајући у виду временску дистанцу.
Историјски, Сокобања се први пут помиње 1690. године. То је период када су је царске трупе отеле од Турака и оглобиле са 500 коња и 3000 дуката. У 18. веку, Пожаревачки мир 21. јула 1718. године условио је настанак и израду Епшелвицове карте која се у рукопису чува у Ратном архиву у Бечу. Њен творац, аустријски инжењерски капетан Фридрих Епшелвиц, сачинио је карту окупиране Србије, где је Сокобања која је припала Турској убележена са именом „BANGAˮ. На карти се налазе уцртана река Моравица (Morawize), планина Ртањ (Hertanie Barg), као и села Врело (Vrillo), Дуго поље (Tugoboli) и Ресник (Röfnick).
Након заузимања бање 1737. године од стране Фестечевих хусара, овде борави гроф Шметау. Себе је сматрао потомком цара Лазара Хребељановића и оставио је опис тадашње бање: „Сокобања је дивно место, има један тврди град, који би могао да буде и античког порекла, и изворе о чијој се лековитости чуда причају. Озидани су мермером и одржавају се веома чистоˮ.
Ослобађањем од Турака 1833. године креће и нагли успон Сокобање. Прекретницу у развоју доноси Књаз Милош Обреновић, по чијем се налогу обнавља турски амам и граде нови конаци. Постављен је и први бањски лекар Леополд Ерлих и то у време када читава Србија броји своје лекаре и апотекаре на прсте. Датум који Сокобању обележава је и дан када 1837. године канцеларија Књаза Милоша Обреновића шаље на смештај и лечење у бању заставника Лазаревића. Он постаје и званично први гост Сокобање. Ваучер којим је послат постаје историјско завештање и бања почиње свој пут којим са 2024. годином броји 187 година организованог туризма.
Текст: Кристијан Ђорђевић; Ј. Р.
